|
Srbija: strategije privida i septembarska agenda
Srbijanske političke elite očekuju da tokom septembra 2008. ubiranje dividendi politike “i Evropa i Kosovo” otpočne. Budući da Srbija “nikad neće pristati da bude ucenjivana Kosovom zarad evropskih integracija” i da usprkos očiglednih poruka neslaganja koje stižu sa strane Evropske Unije (EU), neće odustati od inicijative da se od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova (kao i legalnosti priznavanja tog čina od strane 46 zemalja sveta), neminovno se nameće pitanje: da li srbijanske političke elite proglašenjem akata međunarodne zajednice nelegalnim (a istovremeno deklarativnim zalaganjem za pristupanje toj istoj zajednici) procese usklađivanja sa evropskim standardima prazne od sadržaja demonstrirajući strategije privida. Ključna značajka odnosa Srbije i međunarodne zajednice je razvijanje strategija privida, koje karakterišu: a. legitimisanje različitih perspektiva paralelnih realnosti; b. transponovanje etnonacionalizma u formu legitimnog evroskepticizma; i, c. privid da Srbija ulaže značajne napore u procese institucionalne harmonizacije: procese devalvirane praktičnim paralisanjem rada nezavisnih institucija: strategija privida podržana zvaničnim uvođenjem identitetsko-simboličke infrastrukture (podignuta tri prsta kao izmišljeno identitetsko sveto trojstvo), iznova otvara dilemu da li sadašnje elite recikliraju modele odbrane starih politika ili (samo) starih retorika. A sve u svetlu očekivanog raspleta sastanka Saveta Ministara EU (uz priželjkivan pozitivan izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala), usvojene formulacije o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i napretka na putu ukidanja viznog režima.
Vlada Republike Srbije: kontinuitet, pomirenje, reforme
Odgovor na pitanje: da li peta post-petooktobarska Vlada poseduje kapacitete neophodne da se finaliziraju procesi demokratske konsolidacije ili će Srbija 2012. godinu dočekati u tranzicionom vakuumu odloženih rešenja, nemoćna da okonča zamrznuti sukob sa nasleđem post-miloševićizma će se čitati kroz ostvarene rezultate Vlade Republike Srbije, formirane 7. jula 2008. godine. Pred novom Vladom je prvih sto dana, ali i očekivani gotovo-pun mandat koji će testirati emancipacijske i modernizacijske kapacitete srbijanskih upravljačkih elita, okupljenih u jedanaestu Vladu od uvođenja višestranačja 1990. godine. Vlada ima 24 ministarstva, i uz jednog ministra bez portfelja i četiri potpredsednika čini je ukupno 27 članova.
11. jul 2008: da li će Ivica Dačić i Boris Tadić zajedno kleknuti u Potočarima?
Da li je poziv Borisa Tadića, predsednika Srbije, na »nacionalno pomirenje« političkih snaga 90-tih i onih koje su »vodile Srbiju nakon 2000. godine« u funkciji iniciranja političko-emancipatorskih procesa demokratske konsolidacije Srbije ili uvod u istorijsko finale legitimizacije onih politika koje su čitav region uvele u ratna razaranja, zločine i civilizacijski »pad u varvarstvo«?
Sužena vizija evroreformskih snaga
Široka gama sporova izmedju doskorašnjih koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije se u biti svodi na jedno pitanje: šta je ključna tačka razdora kojom je inicirano raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora? Agens kulminacije krize u povodu koje je predsednik Vlade vratio mandat “narodu” je indikator suštinskih problema koje srbijanske elite u egzaltiranom patriotskom izbornom naporu pokušavaju da reše. I dok elite (bez razlike evroreformske ili patriotske, kako ih analitičari definišu) pokušavaju da građanima Srbije ideju „kolektivističkog azila” (omeđenog koordinatama besmislenog trošenja političke energije protiv prihvatanja realnosti) uvijenu u oblande predizbornih slogana (u većini za Srbiju: evropsku, jaku, sa Kosovom, socijalne pravde..) prodaju kao ulaznicu spasa od siromaštva, izolovanosti ili neizvesnosti života u nepravednom svetu, još uvek je prisutan disput izmedju doskorašnjih političkih partnera: šta je povod raspada koalicije: da li odnos prema Kosovu ili evropskim integracijama, a pod senkom priznavanja nezavisnog Kosova od strane najvećeg broja zemalja EU.
Politički karneval sankilota: Kosovo u paralelnoj dimenziji stvarnosti
Politički karneval sankilota u režiji srbijanskih elita u sedmici od 17 – 23. februara 2008. godine se pokazao nemuštim i neuspelim pokušajem prevođenja etnosimboličkih sadržaja u jezik primeren političkoj komunikaciji. Kič novo-proklamovano molebansko parodiranje političkih događaja je kuliminiralo sankilotizacijom kosovskog ideala i sa mitinga “Kosovo je Srbija” natopljenog veštački indukovanim religiozno-nacionalnim zanosom nije poslata niti jedna politička poruka čitljiva u kodovima modernog političkog jezika. Napokon, miting u državnoj režiji nije ni zamišljen kao pokušaj obraćanja svetu: poruke su ekskluzivno poslate građanima Srbije idealno tipski oblikovanim: onim koji pišu i čitaju samo na ćirilici; razumeju mitski novokosovski govor i zavete jer »silnici traže od nas da se odreknemo da smo Srbi, obećavajući da će nam bez pamćenja i porekla biti bolje« i, spremnih da vreme računaju po sankilotidima (dodatnim danima u novom kalendaru). Idealno tipski građanin Srbije živi dakle, paralelnu dimenziju priželjkivane samodosuđene izolacije i dopušteno mu je da u pravednom gnevu demolira, pali, krade i ubija. Politički karneval računa sa dopuštenim nepodopštinama te destrukciju mladih sankilota predsednik Vlade razume kao poruku da je “mladost Srbije za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja“.
Evroatlantske perspektive Srbije: inaugurisanje samodosuđene izolacije
Da li su građani Srbije u drugom krugu predsedničkih izbora (3. februar 2008.) doista birali između “osvajanja Evrope”, Evrope koju su predsednik Vlade i jedan broj ministara iz Demokratske Stranke Srbije (koalicioni partneri Demokratske Stranke) proglasili “ideološkim ciljem” i “manifestacijom dogmatske svesti” i povratka u 90-te godine 20. veka “svim srcem” za osiromašenu Srbiju kojoj je potrebna »kuća sa dva ulaza i dva izlaza« i u kojoj bi se »sastavili Rusija i Zapad«? Da li su građani Srbije izlaznošću od 68,11% doista demonstrirali odgovornost slobodnog aktera demokratije i poslali jasnu poruku: da ne pristaju na status evropskih parija i da očekuju predsednika države spremnog da pokrene modernizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti?
Kada će Ištvan Pastor postati predsednik Srbije?
Spremnost srbijanskih elita da iniciraju modernizacijski dijalog sa Evropom je nužna ukoliko se želi ojačati demokratska infrastruktura političke zajednice, a 12 tačaka predizbornog programa Ištvana Pastora u tom kontekstu predstavljaju uporišne tačke pokretanja procesa političke emancipacije Srbije. Procese političke i civilizacijske emancipacije mogu podstaći: pridruživanje Srbije evroatlantskim integracionim strukturama; suočavanje i temeljni rad na prošlosti izručenjem optuženih za ratne zločine; napuštanje belicističke kosovske matrice; jačanje institucija pravne države; razumevanje novog koncepta globalne bezbednosti kao i jačanje uloge i identiteta Vojvodine kao evropske regije uz puno poštovanje standarda ljudskih i manjinskih prava. Procesi političke i civilizacijske emancipacije otvaraju sa jedne strane pitanje kapaciteta elita za provođenje institucionalnih reformi a sa druge, razumevanja mnoštva medjusobno uslovljenih procesa koji karakterišu globalizovanu stvarnost.
Srbija 2007: godina političke hibernacije
2007. godinu srbijanske elite su potrošile spinujući procese normalizacije permanentnog političkog vanrednog stanja koji se neslavno finaliziraju diskreditovanjem evroatlantskog hodograma, generisanjem novog zamrznutog konflikta Srbija vs. evroatlantska zajednica i prolongiranjem donošenja ključnih političkih odluka. 2007. je ekonomski izgubljena godina a očekivanja su da će uz pretpostavljenu stopu rasta inflacije, ekonomski izgubljena biti i naredna, 2008. godina. Legitimišući forum savetnika i analitičara, kao jedino validnu supra-političku arenu iz koje se sinhronizovano imenuju potencijalni neprijatelji, razvija neokosovska ideologija i manipuliše tranzicionim frustracijama i gubitništvom, srbijanske elite nameću domoljubnu blokadu racionalnom sagledavanju socio-političkog konteksta u kojem se definišu unutrašnji i spoljno-politički prioriteti agende 2008.
Parafirana neutralnost
Odgovor na pitanje da li su srbijanske elite, paradoksalno, parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti, delom može pružiti analiza okolnosti pod kojima su dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU, okončane. Iskazano zadovoljstvo pregovaračkih timova i potpisnika, javnost je dočekala mûkom. Izostankom aktivne pro-evroatlantske kampanje (rezultanta nepostojanja političkog konsenzusa o definisanim spoljno-političkim prioritetima) je dodatno otežano animiranje svih aktera političkog i civilnog društva a u cilju elementarnog upoznavanja građana sa pretpostavljenim dobitima potpisanog Sporazuma. Očekivana indiferentnost neobaveštenog građanina nije izostala...
Suspendovana stvarnost
Ako bi pokušali da model poliarhije Roberta Dala projektujemo na srbijanski slučaj nesavršene demokratije, on bi u preseku dve ose (legalizam vs. fundamentalna pitanja očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta) rezultirao institucionaliziranom arbitrarnošću političkih elita čiji akti sistematskog destruiranja neizbežno vode diskreditovanju i jedne od temeljnih demokratskih institucija: institucije izbora. Kosovo kao državni razlog je po ko zna koji put izlika za (najavljeno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Rezultanta ukrštenih osa jeste stvarnost institucionaliziranog vlastohleplja oličena kroz 3-2-1 formulu podele partijskih sinekura. Institucionalizirano vlastohleplje je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih i negiranju pretpostavki ustavnog liberalizma: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija)...
Evroatlantske integracije: lažne dileme
U političkom intermecu od odbijanja Sporazuma o prijateljstvu izmedju Kosova i Srbije do Njujorške deklaracije, srbijanske elite intenzivno kreiraju pretpostavke suspendovane stvarnosti: spremnost da se licitira Ustavnim zakonom definisanim rokovima za raspisivanje izbora (dok se pitanje svih pitanja: status Kosova, ne reši); spremnost da se uspore (i u konačnici prekinu) procesi evroatlantskih integracija iznalaženjem »pune mere saradnje sa NATO«, te na koncu spremnost da se falsifikovanjem i nametanjem lažnih dilema: Kosovo ili NATO-država (“poluga globalne ideološke manipulacije kojom se razaraju suvereniteti nacionalnih država”), zaustave procesi političke emancipacije i demokratske konsolidacije Srbije...
NATO: mapa puta
Simboličko izostavljanje akronima: NATO u pristupnom izlaganju Vojislava Koštunice po formiranju Vlade (uz apostorfiranje pet strateških oblasti rada) je pokrenulo brojne dileme i nedoumice glede spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a koje su saradnici premijera već u prvih sto dana rada Vlade, razrešili. Simboličkim odsustvom i gradiranjem apostrofiranih i neapostrofiranih ciljeva rada se pripremio prostor konstruisanju indexa novih mernih jedinica patriotizma čitljivih kroz pretnje i diskvalifikacije politike SAD i NATO u procesu pregovora o statusu Kosova...
Panslovenske ili evroatlantske integracije
Da li će Srbija 28. juna 2014. godine simbolički okončati skraćeni i uzaludno potrošeni 20. vek i u registar kolektivnog pamćenja upisati novi praznik, Vidovdansko pridruženje EU kako najavljuje potpredsednik Vlade Republike Srbije, ili ćemo tog 28. juna 2014. godine obeležiti 25-godišnjicu gazimestanskog Vidovdana nostalgično zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta, a sa neugaslom nadom da ratne avanture nisu okončane i da ćemo se još nauživati čari imperijalnih užitaka s verom u večni politički eldorado svih srbijanskih elita: s verom u Rusiju...
Realnost Rezolucijâ
Stav poslanika Balinta Pastora da Savez vojvodjanskih Mađara neće podržati predlog (četvrte po redu:do sada usvojene Rezolucije: 26. mart 2004., kojom se Vlada Republike Srbije obavezuje da izradi program za rešavanje problema na KiM; 21. novembar 2005. Arandjelovdanska rezolucija o mandatu za političke razgovore o budućem statusu KiM; te 14. februar 2007.) Rezolucije o Kosovu i Metohiji budući da sadrži “jezik neprimeren savremenoj diplomatiji i nejasna rešenja koja mogu biti opasna” potvrđuje da Srbija vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušava još jednom nadomestiti nemuštom odbranom geografije, a jezičkim konstrukcijama koje nisu ništa drugo do simboličko nasilje nad stvarnošću. Razumevanje konteksta realnog je lapidarno iskazao premijer V. Koštunica po usvajanju, treće po redu Rezolucije stavom da “nama danas ne treba govoriti o osećaju za realnost. Za Srbiju je najopštija realnost na kojoj počiva stvarni svet oko nas ta, da je KiM sastavni deo njene teritorije”...
Građanin bez imuniteta
Parafraza tvrdnje Klintona Rositera da »nema Amerike bez demokratije, nema demokratije bez politike i nema politike bez partija« profilitrirana kroz srbijanski socio-politički kontekst nameće najmanje dva pitanja: u kojoj je meri naša politička stvarnost »institucionalizirana neizvesnost« (polazeći od minimalnog razumevanja demokratije) i drugo, pitanje kapaciteta političkih stranaka da usklade »javne strasti i interese« i artikulišu interese građana, ili zaoštrenije, u kojoj meri stranke doprinose procesima »kvarenja demokratije«?...
Akviziteri naše nesreće
Trinaest meseci po suspenziji nastavljeni su pregovori o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i EU. Iskustva drugih govore da faza pregovora o zaključivanju SSP traje u proseku šest do osam meseci. Ali akviziteri naše nesreće koji bi namesto Kancelarije za pridruživanje EU formirali Kancelariju za pridruživanje istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama, ne vide razlog da se pokrene pitanje odgovornosti zbog nepoštovanja temeljnih dokumenata kojim se kao dugoročne i prioritetne spoljnopolitičke strategije definišu priključenje EU (Rezolucija o pridruživanju EU, oktobar 2004.) i medjunarodnim bezbednosnim strukturama, a prvenstveno NATO (nacrt Strateškog pregleda odbrane, jun 2006.)...
Zatočenici savesti
Srbija je 11. maja otpočela šestomesečno predsedavanje Komitetom Ministara Saveta Evrope pod sloganom “Jedna Evropa, naša Evropa« u senci presude Međunarodnog suda pravde kojom se zavodi u pravni i istorijski registar, kao jedina država do sada osudjena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Agenda šestomesečnog predsedavanja naglašava važnost promovisanja evropskih standarda zaštite i unapređenja ljudskih prava, demokratije i vladavine zakona. Savet Evrope, »savest EU o ljudskim pravima«, je demonstrirao spremnost da podrži srbijanske političke elite (usprkos pritiscima i kritikama jednog broja međunarodnih organizacija) i olakša procese demokratske tranzicije, naglašavajući neprihvatljivost neispunjavanja obaveza Srbije prema Haškom tribunalu a glede hapšenja i procesuiranja počinilaca ratnih zločina...
Falsifikovanje građanskih vrlina
Paradoksalna dijalektika političke stvarnosti istovremeno odsutnog/ prisutnog građanina u fokus analize stavlja uzroke svesnog odricanja građana od učešća u aktivnostima koje bi trebale rezultirati opštim dobrom i ostvarenjem opšteg interesa. Ravnodušnost, apatičnosti i razočaranost građana Srbije koji su izneli 9. mart, proteste 1996/97 i 5. oktobar, te njihova upadljiva odsutnost danas, daju koherentnost i smisao olako potrošenoj ideji građanske Srbije. Ideja građanske Srbije je rabljena i diskreditovana nametanjem programa i projekata nekorespondentnih potrebama realnih građana...
Dan Evrope, a u Srbiji
Treći maj, godišnjicu suspendovanih pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (koji predstavlja prvi institucionalni korak ka kandidaturi i punopravnom članstvu u EU), Srbija dočekuje na nultom stepenu institucionalnog, (pseudo)političkog i socijalnog rasula, nudeći zauzvrat građanima iracionalne kompenzacije življenja stvarnosti, stvarnosti ispražnjene od smisla. U stvarnosti ispražnjenoj od političkog racionaliteta arhimedovska tačka oslonca se uzaludno traži i šanse za ojačavanje procesa političke konsolidacije u državi zarobljenoj partitokratskim inženjeringom korumpiranih elita, su sve manje...
Srbija i Kosovo: ka izgradnji novog evropskog habitusa
Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija predstavlja za Srbiju test političke kompetentnosti i spremnosti da se odgovori zahtevima konkretnog istorijsko-političkog trenutka: otvara prostor okončanju procesa življenja falsifikovane stvarnosti, u kojem je (pre) dugo privid istine bio važniji i istinitiji od same istine. Privid samo “naše” istine u kojoj je Srbija »snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB”, u kojoj srbijanske elite unisono odbacuju predlog ocenjujući ga “beznačajnim” nemoćne da formulišu održivo i racionalno rešenje. Srbija okleva, lavirajući između nerazumevanja, ignorisanja i banalizacije pretpostavljenih posledica političkog (ne) delovanja...
Srbija: država suvišnih građana
Dvanaest godina po okončanju II svetskog rata, 25. marta 1957. godine, šest evropskih zemalja (Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, Zapadna Nemačka) su potpisale Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju, poznat kao Rimski sporazum. Rimskim sporazumom je »zasađen hrast ujedinjenih država Evrope« (V. Igo) i političke, ekonomske i kulturne težnje ka izgradnji zajednice evropskih država dobijaju konkretan, realno-politički obris u viziji nove Evrope. Vizija nove Evrope poprima jasne konture u i usprkos, stvarnosti koja neumoljivo suočava građane Evrope sa: razornim posledicama II svetskog rata, podeljenom Evropom i bipolarnom podelom sveta. Rimski sporazum je trasirao put izgradnji zajednice država koje slede načela mira, demokratije i slobode...
Simbolička kompenzacija
Presudom Medunarodnog suda pravde (MSP) po tužbi Bosne i Hercegovine (BiH) protiv tadašnje SRJ za genocid
pocinjen tokom rata u BiH (1992 – 1995) Srbija je prva država u istoriji okrivljena za kršenje medunarodne
Konvencije o sprecavanju i kažnjavanju zlocina genocida (u daljem tekstu Konvencija). Presudom
je utvrdeno da Srbija nije planirala, podstrekivala niti na bilo koji nacin bila izvršilac ili
saucesnik genocida tokom rata u BiH, ali je odgovorna jer nije sprecila genocid u Srebrenici,
odgovorna zbog nekažnjavanja pocinilaca zlocina kao i nespremnosti da Haškom Tribunalu isporuci
preostale optuženike. Ocekuje se da Srbija demonstrira spremnost da prihvati moralnu i politicku
odgovornost i žrtvama genocida u Srebrenici pruži simbolicku kompenzaciju. Na ovaj nacin srocena
presuda MSP je upitna kako sa pravnog, tako i sa moralnog i politickog stanovišta, no nesumnjivo
potvrduje da je Srbija prekršila clan 1. Konvencije – da genocid bilo da je pocinjen u miru ili
u ratu, po medjunarodnom pravu predstavlja zlocin koji se zemlje potpisnice obavezuju da ce spreciti
i kazniti....
Srbija: evroatlantske perspective
Poziv upucen Srbiji da se prikljuci NATO programu Partnerstvo za mir (PzM), potvrdjuje da je
otvaranje evropske perspective Srbije rezultat strateške odluke evroatlantske zajednice da u okviru
aktivnijeg pristupa regionu Zapadnog Balkana u celini, u taj proces ukljuci i Srbiju. Ukljucivanjem u
program PzM otvara se prostor bezbednosnoj integraciji u evroatlantsku zajednicu, ali se u Srbiji
ocituje manjak demokratskih kapaciteta, a da bez spoljnog pritiska, samostalno i u sklopu razlicitih
regionalnih inicijativa ovaj region ucini bezbednim...
Srbija u vakuumu
Platformom Demokratske stranke Srbije/Nove Srbije (DSS/NS) kojom su apostrofirana tri temeljna
principa zaštite Kosova i Metohije (KiM), druga važna programska pitanja, a ticu se formiranja
Vlade Republike Srbije su prezentovana kao drugorazredna i postace temom razgovora tek postizanjem
konsenzusa o nacionalnom interesu, koji kako se navodi podrazumeva “da ukoliko bi bilo koja država
ili medunarodna organizacija priznale nezavisnost KiM, Vlada Srbije bi takvu odluku odbacila kao
protivzakonitu, nelegitimnu i ništavu…
Pobedonosni gubitnici
Visokom izlaznošcu (60, 56 odsto) na sedmim po redu višestranackim parlamentarnim izborima
gradjani Srbije su demonstrirali politicku zrelost i odgovornost i uputili jasnu poruku
politickim elitama da u vecini, ne žele da podrže lažne dileme koje se fabrikuju u formama
fatalisticke iskljucivosti: ili prošlost ili buducnost, ili Kosovo ili Evropa, ili prva, druga,
drugacija Srbija. Gradjani Srbije su prepoznali neuverljivost i neautenticnost
predizborne retorike, ali su usprkos tome iskazali spremnost da podrže barem deklarativno
iskazanu spremnost politickih elita da otpocnu proces definisanja novog politickog identiteta Srbije…
Izborne kolone: slucaj Vojvodina
Izgledalo je kao da ljudi vole slobodu, a ispostavljalo se da samo mrze gospodara. “Stari režim i revolucija”, Aleksis de Tokvil
Vojvodina se u javnom diskursu politickih elita, vec po inerciji imenuje kao most
ili lokomotiva koja vuce ostatak Srbije ka Evropi, ali upravo te prazne floskule iznova potvrduju
nemoc da se dva bitna problema: pitanje vojvodanske autonomije kao i razumevanje znacaja politicke
artikulacije interesa manjinskih zajednica, sagledaju u realnom kontekstu...
Pred licem nepravde „novog“ Ustava Srbije
„Mi (mafia) necemo kršiti zakone, mi cemo ih pisati!“
Izborna kampanja krajem 2006. godine i pocetkom 2007. godine odvija se u uslovima koji zahtevaju analizu:
a. „novi“ Ustav Srbije donesen je 16 godina posle „miloševicevog“ Ustava iz 1990. godine.
Kao i raniji Ustav (prvi secesionisticki Ustav u odnosu na SFRJ, opisno: „država Srbija priznaje samo
one odluke federacije koje joj odgovaraju“), pri tome nelegalan i nelegitiman (zbog cega je trebalo
suditi Miloševicu i njegovim doglavnicima, te izvršiti lustraciju) i ovaj „novi“ Ustav je secesionisticki,
ali u odnosu na Evropu („evroatlantske integracije“), klauzulom o „tvrdom“ suverenitetu države Srbije
(nepriznavanje medunarodnih institucija)…
|
|
|
