Gradiranje krivice i nevinosti, a u cilju ocuvanja bezbednosti i stabilnosti regiona Zapadnog Balkana, može se razumeti kao plod politickog kompromisa kojim presuda MSP prihvatajuci restriktivno tumacenje definicije genocida, na žalost podstice procese relativizacije zlocina (u Srbiji i Republici Srpskoj), relativizujuci cinjenicu da je tokom rata u BiH na Bošnjake bio izvršen zlocin genocida, ukljucujuci i zlocine: ekocida, urbicida, kulturocida, silovanja, etnickog cišcenja i mucenja u koncentracionim logorima smrti. Genocid je prvenstveno državni zlocin, rezultat sistematskih, planskih i smišljenih genocidnih politika koje planira politicko rukovodstvo. Zlocini genocida (imajuci u vidu razlicite dimenzije i aspekte genocidnog procesa) se dešavaju odozgo nadole. Uz znanje, saglasnost i ucešce državnih organa kao kontinuum planiranih politika i procesa genocida.

Ocekivalo se da presuda MSP, na simbolickoj ravni olakša utvrdjivanje istorijske istine i podstakne procese pomirenja u regionu jer zlocin genocida je zlocin pocinjen protiv temeljnih civilizacijskih vrednosti zajednice. Ali u Srbiji je presuda otvorila rasprave koje su daleko od katarzicnog i kriticnog sagledavanja krivice i odgovornosti i sem pojedinacnih glasova teško da ce politicka elita presudu iskoristiti kao mogucnost distanciranja od zlocina pocinjenih od strane Miloševicevog režima. Negiranje, poricanje, relativizacija i uspostavljanje protivteže srebrenickom genocidu zloupotrebom srpskih žrtava u Bratuncu kao i proglašavanje stradanja sarajevskih Srba genocidom, demonstriraju nespremnost i nezrelost politickih elita u Beogradu da prihvate odgovornost. Prihvatanje presude kao abolicije za politiku zlocina pocinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju price o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dacic) i odbacivanje cinjenice da je realizacija projekta Velike Srbije oznacila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost politickih elita da ucine diskontinuitet sa politikom 90-tih. Manipulišuci dimenzijama krivice i odgovornosti u prvi plan se izvlaci kolektivna krivica srpskog naroda, koji presudom »nije kao narod žigosan«, D. Šutanovac.

Ocekivalo se da presuda MSP otvori prostor redefinisanja moralnog, politickog i vojnog kredibiliteta Srbije, Republike Srpske (RS) i medjunarodne zajednice; ali mogucnost simbolicke satisfakcije usvajanjem Deklaracije kojom bi se odalo priznanje žrtvama i preuzela odgovornost za pocinjene zlocine, je u Skupštini Srbije propuštena prilikom obeležavanja desetogodišnjice genocida. »Srebrenica je mrlja na savesti celog covecanstva« (P. Volfovic), ali Skupština Srbije 2005. (u slicnom sastavu kao i danas) nije bila »nadležna da raspravlja o pojedinacnom dogadaju koji se pritom dogodio van naše teritorije«, kako je stav politicke elite iskazao tadašnji predsednik Skupštine Srbije P. Markovic. Godinu dana ranije, 11. jula 2004. u Beogradu je inaugurisan Boris Tadic, predsednik Srbije, koji je prevideo poklapanje datuma sopstvene inauguracije i pomen žrtvama genocida u Memorijalnom centru u Potocarima.

Prve reakcije iz BiH, razocaranje na jednoj strani ali i decidni stav M. Dodika da se »u Srebrenici nije radilo o genocidu i ne može se održati teza o genocidu«, govore o daljem cepanju po nacionalnim šavovima. Posebno imajuci u vidu da je RS osporavala legitimitet tužbe jer “predstavnici srpskog naroda u BiH ne stoje iza te tužbe i ona za nas nema puni legitimitet organa BiH”, i pored cinjenice da je Komisija za istraživanje dešavanja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. konstatovala da je na tom podrucju nestalo 7.806 lica. U izveštaju radne grupe Vlade RS za provodjenje zakljucaka konacnog izveštaja Komisije za Srebrenicu se nalazi spisak od 892 imena pocinilaca i saucesnika u zlocinu, kao i 23.000 vojnika i policajaca.

U svetlu definisanja buduceg statusa Kosova ocigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike zadrži pored Srba sa Kosova i Srbe iz RS. Deklarativnim priznanjem odgovornosti, Srbija projektuje vlastitu krivicu za genocid na RS i ostavlja stalno otvorenim prostor politicke manipulacije strahovima i ucenama, a na temelju saucesništva u zlocinu. Proces redefinisanja granica u regionu za srbijansku elitu još nije završen, a referendum Srba u RS se po potrebi izvlaci iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, buduci da je Srbija ovog trena najveca pretnja samoj sebi. Ali faktor nestabilnosti svakako jeste, te je teško ocekivati da ce bez znatnijeg upliva medunarodne zajednice Srbija uspeti da promoviše politike regionalne bezbednosti i saradnje, da normalizuje odnose se nezavisnim Kosovom i prevazide period pojacanih emocija i tenzija u odnosima sa BiH nakon donošenja presude MSP. Glasovi koji stižu iz BiH su da je dobrosusedske odnose moguce graditi na istini i pravdi, a nikako na genocidu; srbijanska elita ne može da postigne konsenzus oko kljucnih strateških pitanja; kljucne politicke institucije ne funkcionišu; priželjkuje se atmosfera hladnog rata u medunarodnim odnosima koja bi poziciju Srbije relaksirala i oslobodila odgovornosti za vlastita cinjenja i necinjenja; pokrece se i pitanje tužbe Republike Hrvatske za zlocine pocinjene u Hrvatskoj tokom rata 1991 -1995. godine; pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju su prekinuti zbog nespremnosti Beograda da preda osumnjicene za ratne zlocine Haškom tribunalu (Mladic nije izrucen jer se ocekivalo da bi njegovo sudjenje moglo imati uticaja na donošenje presude MSP). Pitanje simbolicke satisfakcije žrtvama genocida je pitanje da li je Srbija spremna, da li su srbijanske politicke, ekonomske, kulturne elite spremne da nametnu kao kategoricki imperativ, stav da se »Srebrenica nikada i nikome ne ponovi«; da li postoji politicka zrelost i spremnost da se preuzme odgovornost i da se norme medunarodnog prava prihvate kao standardi koji se i u Srbiji poštuju; te napokon da li smo spremni da se suocimo sa svim politickim i ekonomskim posledicama i primerenim sankcijama medunarodne zajednice ukoliko istrajemo u vlastitom autizmu i nepoštovanju normi civilizacije u kojoj živimo?

Medunarodna zajednica presudom MSP ocito želi izbeci moguci »vajmarski« scenario u zemlji, koja se vojnicki poražena, ekonomski destruisana i politicki dezorjentisana suocava sa prevladavanjem post-ratne imperijalne traume. Ali bez snažne podrške evroatlantske zajednice teško da Srbija može samostalno, na temelju presude, pokrenuti proces osvajanja politicke slobode, za šta je temeljna pretpostavka prihvatanje kolektivne politicke odgovornosti i promovisanje znacaja procesa koji se vode, kako pred Haškim Tribunalom tako i pred domacim sudovima za ratne zlocine.

Ne sporeci važnost cinova simbolickog suocavanja sa prošlošcu, retorika samozavaravanja i normalizacija življenja sa zlocinom se može prevazici samo prihvatanjem kolektivne politicke odgovornosti s jedne strane i pokretanjem procesa koji individualiziraju krivicu, s druge strane. Do trenutka dok ne prihvati ulogu odgovornog politickog aktera Srbija ce živeti sa cinjenicom da osecaj nacionalnog zajedništva stvaraju leševi pohranjeni u podrumima istorije i da tajna kohezije ne pociva na slobodi clanova zajednice vec na njihovom precutnom saucestništvu. Srbija ce živeti u konstantnom strahu od “ponovnog guranja u inferiorni položaj”, strahu od medunarodne zajednice koja ne želi dobro Srbima i koja ima za cilj ili rušenje dejtonske pozicije RS ili nezavisnost KiM.

Srbija ceka svog K. Jaspersa koji ce napisati “Pitanje krivice srpskog naroda”, svog Adorna koji ce glasno reci da je “Varvarski pisati poeziju posle Srebrenice” ali i svog V. Branta koji ce kleknuti u Potocarima. Simbolickim cinom, usvajanjem Deklaracije država Srbija treba da kao prvi korak, iskaže poštovanje prema onima koji su trpeli zbog zlocina i da pokaže rešenost kada je rec o sprovodjenju zakonskih odredbi, u doslednom kažnjavanju pocinilaca ratnih zlocina. Neusvajanjem Deklaracije, kao simbolicke kompenzacije žrtvama nastavicemo da živimo stvarnost društveno produkovane ravnodušnosti. Ravnodušnosti i prema žrtvama i prema dželatima.

U Novom Sadu, 04. mart 2007.