Projekti falsifikovane stvarnosti nisu podsticali vita active kao temeljnu pretpostavku političke kulture i demokratije, već su generisali ravnodušnost svesnom redistribucijom strahova i kanalisanjem gneva otvarajući prostor “političkog prostakluka”. Promovišuću politike “jačanja demokratskih kapaciteta građana” ovi su projekti, u sedmoj godini demokratizacije rezultirali: opštom apatijom, anomijom, svakodnevnicom premreženom neizvesnošću i nesigurnošću. Gradjani Srbije se odriču političkog glasa i prava na građansku neposlušnost. Promoteri projekata falsifikovane demokratske stvarnosti, suočivši se sa rezultatima vlastitog delovanja glasno iskazuju samosažaljivu čežnju za demokratskom normalnošću, lamentirajući nad deficitom građanskih vrlina.

Paradoksalna dijalektika deficita podaničkih kapaciteta, a suficita profesionalnosti, odgovornosti i skrupuloznosti koju ozbiljuje grupa socijalno (samo) isključenih građana Srbije, je pokazatelj potrošene paradigme građanske Srbije. One paradigme koju promovišu samoizolovane i samodovoljne elite demokratske Srbije. Realizujući projekte falsifikovane političke stvarnosti, a bez stvarne uključenosti građana u iste, temeljne demokratske političke vrednosti i građanske vrline su svesno urušene. Volji za moć je žrtvovano podsticanje vrlina slobodnih i dostojanstvenih građana: znanje, čast, mudrost, dostojanstvo, hrabrost, solidarnost, a kao poželjni model su reciklirani poslušnici spremni da repliciraju opšteprihvaćeni model autoritarnog i podaničkog. Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata. U njoj nema mesta za (pre) odgovorne, profesionalne i skrupulozne.

Srbija nije politička zajednica jednakih (isonomija) i slobodnih građana. Deficit građanskih vrlina, odgovornosti i stida je čini nepravednom političkom zajednicom u kojoj su demokratske institucije samo maska korumpiranoj partitokratskoj moći. Odgovornost nose, večnim duhom palanke premrežene, elite koje nominalno proklamuju vrednosti i standarde evropske Srbije. Političke stranke i organizacije civilnog društva čine važne socijalne stratume koji značajno utiču na procese demokratizacije. Na žalost, upravo organizacije od kojih očekujemo da podstiču procese demokratizacije, su »po svojoj strukturi nedemokratske« (F. Zakarija). Isprepletenost netransparentnih, zatvorenih i neodgovornih struktura dodatno podstiču potrošenost postojeće paradigme građanske Srbije.

Definišući vlastitu poziciju kao moralno neupitnu elite demokratske Srbije deluju sa distance – što podrazumeva i distancu od odgovornosti, a metodologijom socijalnog ekskluzivizma pozicija sagovornika je rezervisana za, godinama iste uvodničare i diskutante. Toliko željena demokratska normalnost inicira ponekad, i potrebu epistolarne prepiske sa visokim dužnosnicima EU. Građaninu Srbije nema ko da piše.

Pristajanjem na šutnju (samo) isključeni građanin Srbije je pristao na ulogu socijalno suvišnog, prihvatajući pravila lažne solidarnosti i lojalnosti sa »našima«. Normalizacija lažne lojalnosti »našima« je direktno u funkciji obesmišljavanja stvarnosti koja za elite demokratske Srbije postoji samo kroz rezultate ispitivanja javnog mnenja, a realne potrebe realnih građana su ništa više, do odsjaj pozorišta senki. Igrokazi se režiraju u cilju diskreditovanja i poništavanja građanskih vrlina, erodirajući sistematski i smišljeno istinu i demokratski habitus slobodnog i autonomnog građanina.

Svesno i sistematski elite demokratske Srbije diskredituju snagu moralnog stava i urušavaju značaj građanskih vrlina pretvarajući našu stvarnost u korumpiranu stvarnost razorenih vrlina. Falsifikovani projekti demokratizacije Srbije su umesto socijalizacijom rezultirali manipulacijom u kojoj razumevanje stvarnosti biva potisnuto u korist vladanja stvarnošću.

Građani Srbije trebaju novu mobilizacionu paradigmu koja znači spremnost novih elita da se gradi “umna zajednica slobodnih ljudi”. Nove elite demokratske Srbije moraju otvoriti prostor konstruisanju novih političkih, socijalnih i kulturnih matrica koje bi se temeljile na hrabrosti, dostojanstvu i slobodi realnih građana Srbije. Usuditi se “biti slobodan” i “usuditi se misliti” je kategorički imperativ i pretpostavka aktivne i odgovorne participacije građana u javnom životu. Građani Srbije koji ne žele biti "zatvoreni u osamu svojih srca" uspeli su sačuvati usprkos razočaranosti i apatiji vita active, spremnost da brane privrženost opštem dobru. I da se bore za vlastiti demokratski habitus.

U Novom Sadu, 21. maj 2007.