Srbijanske političke elite očekuju da tokom septembra 2008. ubiranje dividendi politike “i Evropa i Kosovo” otpočne. Budući da Srbija “nikad neće pristati da bude ucenjivana Kosovom zarad evropskih integracija” i da usprkos očiglednih poruka neslaganja koje stižu sa strane Evropske Unije (EU), neće odustati od inicijative da se od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova (kao i legalnosti priznavanja tog čina od strane 46 zemalja sveta), neminovno se nameće pitanje: da li srbijanske političke elite proglašenjem akata međunarodne zajednice nelegalnim (a istovremeno deklarativnim zalaganjem za pristupanje toj istoj zajednici) procese usklađivanja sa evropskim standardima prazne od sadržaja demonstrirajući strategije privida. Ključna značajka odnosa Srbije i međunarodne zajednice je razvijanje strategija privida, koje karakterišu: a. legitimisanje različitih perspektiva paralelnih realnosti; b. transponovanje etnonacionalizma u formu legitimnog evroskepticizma; i, c. privid da Srbija ulaže značajne napore u procese institucionalne harmonizacije: procese devalvirane praktičnim paralisanjem rada nezavisnih institucija: strategija privida podržana zvaničnim uvođenjem identitetsko-simboličke infrastrukture (podignuta tri prsta kao izmišljeno identitetsko sveto trojstvo), iznova otvara dilemu da li sadašnje elite recikliraju modele odbrane starih politika ili (samo) starih retorika. A sve u svetlu očekivanog raspleta sastanka Saveta Ministara EU (uz priželjkivan pozitivan izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala), usvojene formulacije o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i napretka na putu ukidanja viznog režima.

Utisak je da se kao jedini rezultat disfunkcionalne politike, nekorespondentne zahtevima i izazovima vremena, može očekivati da će sve zainteresovane strane koje dizajniraju srbijansku političku agendu nastaviti da tumače/veruju u sopstvene paralelne realnosti. Da će srbijanske elite nastaviti da potvrđuje eklatantno odsustvo razumevanja za novo uspostavljene konstelacije: uz poricanje realnosti nezavisnog Kosova, i neizbežno podsticanje neutemeljenog uverenja da je još uvek Srbija važnija EU, nego EU srbijanskom društvu: otuda i pored očekivano nepovoljnog izveštaja Evropske Komisije (novembar 2008.) sigurnost da će se aktivirati Prelazni trgovinski sporazum. Disfunkcionalnost politike koja ostaje više na fonu odbrane starih politika (usprkos činjenici da se integrativni potencijali nacionalizma kao legitimacijskog modela u Srbiji lagano troše), nego starih retorika se čita i inicijativom za ocenu legalnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova: još jedna od inicijativa iz arsenala strategija privida koja promoviše veru u samo našu realnost.

U susret septembarskoj agendi srbijanske elite zarobljene disfunkcionalnošću političkog nastupa koji prazni od sadržaja sve promovisane prioritete (obesmišljavanje procesa harmonizacije srbijanskog zakonodavstva sa evropskim pravnim nasleđem: od 50 predloženih zakona nužnih za harmonizaciju sa pravnim korpusom EU, tek usvojena 2 u prošlom skupštinskom sazivu; obesmišljavanje evropske institucionalne infrastrukture nominalnim formiranjem nezavisnih institucija poput Državne revizorske institucije, Povereništva za dostupnost informacija od javnog značaja, Republičkog ombudsmana, a uskraćivanjem elementarnih pretpostavki za njihov rad; nespremnost da se jačaju politike regionalnog pomirenja..), samo demonstriraju nekompetentnost vođenja »inteligentne politike« i deficit razumevanja/oblikovanja realnog regionalnog kao i kontekst globalnog partnerstva. Nekompetentnost i deficit modernizacijskih potencijala srbijanskih elita su dodatno blokirani sistematskom distribucijom straha (svesno ugradjenog u identitetsku infrastrukturu): straha od Evrope, Albanaca, vojvođanskog separatizma, NATO, SAD, od međunarodnih kompanija, tržišne konkurencije...Srbija je nemoćna da artikuliše/kontroliše i usmerava procese i izazove sa kojima se suočava, prenebregavajući činjenicu da je najveća pretnja samoj sebi: najfrenkventnija reč kojom se određuje srbijanska politička strategija, pa i u očekivanju septembarske agende je: nikad.

I dok ministar spoljnih poslova očekuje da će uspeti da se u dnevni red jesenjeg zasedanja Generalne Skupštine UN uvrsti predlog Srbije (prilikom odlučivanja u Generalnom Komitetu 17. septembra), predsednik Vlade Srbije u inauguralnom ekspozeu naglašava da Srbija »nikad« neće priznati nezavisnost Kosova; predsednik Republike ističe da »Srbija nikada neće dozvoliti da se na bilo koji način dovede u pitanje opstanak Republike Srpske“ i da će konsekventno Srbija »odbiti članstvo u EU« ukoliko je ono uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova. Dakle, u ime budućnosti, Kosovo »nikad neće prestati da bude deo Srbije«, po rečima predsednika Tadića.

Teško da stav »nikad« može biti nova mobilizaciona paradigma za kojom Srbija traga; samo u političkom i intelektualnom vakuumu diskreditovanih i kontraproduktivnih pokušaja odbrane starih politika, nekompetentne srbijanske elite suženih evropskih vizija u stavu »nikad« uzaludno traže novu legitimaciju. Rezultate politike izgubljenih »nikad« i »mi možemo protiv celog sveta« bitaka Srbija živi poslednjih 20 godina u samo njoj znanoj paralelnoj realnosti: tranzicionog i vakuuma kako političkih ideja tako i novih političkih/civilnih aktera u kojoj se jedino stvara privid da se ulaže maksimum u procese institucionalne/vrednosne harmonizacije sa evroatlantskim standardima. Strategija privida utemeljena na racionalizaciji licemerja elita ne razume prioritete globalne agende: energetska bezbednost, klimatske promene, siromaštvo, rasipanje i uništavanje prirodnih bogatstava, uspon BRIKM (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Meksiko); globalni terorizam..

Strategija privida zamagljuje politički prostor u kojem se identifikuju aktualni i potencijalni saveznici: priznanjem gruzijskih oblasti Južne Osetije i Abhazije, Rusija je posredno priznala nezavisnost Kosova i dovela u pitanje kredibilitet principijelnog zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Zahvaljujući Rusiji dileme glede uloge NATO su raspršene: 60 godina po osnivanju, NATO potvrđuje važnost politike jačanja globalnog partnerstva i dobija šansu redefiniše vlastitu ulogu.

Sa druge strane inicijativa o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti Kosova otvara pitanje kredibiliteta Srbije i iskrenosti zalaganja za poštovanje međunarodnog prava. Posebno imajući u vidu odnos Srbije, preciznije ignorisanje preporuka presude MSP po tužbi Bosne i Hercegovine, iz februara 2007. Neobično je otuda pozivanje na kredibilitet presuda MSP sa strane zemlje koja je osuđena za nepoštovanje/kršenje Konvencije o genocidu i čija zvanična politika ne odustaje od teritorijalnog i funkcionalnog razdvajanja etničkih Srba od Drugih u Bosni i Hercegovini i na samom Kosovu. Šta Srbija dobija pokretanjem postupka pred MSP? Stratešku izolaciju na temelju činjenice da ne razume agendu 21. veka i zamrzavanje konflikta sa evroatlantskom zajednicom.

Potvrda disfunkcionalnost srbijanske politike jeste i proces legitimizovanja etnonacionalizma kroz formu poželjnog evroskeptičnog korektora i time evroskepticizam (ništa drugo do prerušeni etnonacionalizam) postaje inaugurisanom državnom ideologijom. Evroskepticizam utemeljen u dobrom nacionalizmu, biva funkcionalizovan i uvijen u demokratske oblande patriotizma, moderne desnice, istorijskog revizionizma. I na koncu »evropskog antievropeizma« (Olivera Milosavljević).

Da bi strategija privida ustupila mesto racionalnoj politici koja razume agendu 21. veka i koja odgovore na nove izazove vidi u integraciji, regionalnom pomirenju, jačanju institucija i vladavini prava neophodno je da:

a. Srbija jasno definiše spoljno političke prioritete i partnere: nužna je spremnost Srbije da prihvati ulogu EU/NATO u artikulisanju racionalne politike prema nezavisnom Kosovu i da pored Sporazuma Srbije i EU o ulozi EULEX misije potpiše i, Sporazum o prijateljstvu sa Kosovom;

b. Srbija jasno definiše pristupanje NATO kao spoljno-politički prioritet, uz odustajanje od promašenog koncepta vojne neutralnosti; potpiše Sporazum o bezbednosnoj razmeni podataka, kao i da finalizira Individualni program partnerstva, izmedju Srbije i NATO za period 2008/9;

c. Srbija inicira rad na strategiji regionalnog pristupa: kao projekcija unapredjenja odnosa u regionu Zapadnog Balkana komunicirajući sa/razumevajući globalne tendencije i probleme (uz naglašeni, integrisani pristup problemima kolektivne bezbednosti); da inicira potpisivanje Balkanskog konsenzusa o razvoju čime bi se ojačali procesi regionalnog pomirenja i saradnje (po ugledu na Evropski konsenzus o razvoju, decembar 2005.);

d. svi akteri, vladine institucije i nevladine organizacije usvoje jedinstven evroatlantski hodogram: da strateškim pristupom evroatlantske integracije kao jasno definisan spoljno-politički prioritet budu etablirane prioritetnom temom opšte - drustvene agende, a ne puko, ekskluzivno predizborno obećanje pojedinih partija;

e. važnim segmentom evroatlantskog hodograma bude osmišljena strategija organizovanja sistematskih kampanja sa ciljem informisanja građana o svim aspektima pridruživanja EU/NATO: obrazlaganjem potencijalnih rizika i dobiti, ali i demitologizacijom procesa pridruživanja EU/NATO; razumevanjem i prihvatanjem evropskih vrednosti i standarda kao temeljnog koncepta jačanja i izgradnje multidimenzionalnih evropskih identitetskih obrazaca. Upoznavanje sa evroatlantskim vrednostima je šansa generaciji mladih da neguju i razvijaju evropski identitet, kao i da neguju i promovišu vrednosti evropskog nasledja;

f. politika medjunarodne zajednice bude inkluzivna i angažujuća, a ne politika izolacije Srbije. Princip uključivosti je bolji od principa isključenosti: probitačnije je i za Srbiju i medjunarodnu zajednicu da ona bude deo jedinstvenog ekonomskog/političkog i bezbednosnog sistema;

g. se odustane od strategija i politika generisanja privida: ustanoviti evroatlantske integracije prvom tačkom radnih agendi Vlade i Parlamenta; efikasnije usvajanje zakonskih predloga koji znače harmonizaciju sa evropskim pravnim nasledjem, i doista formirati nove institucije i jačati već postojeće.

Novi Sad, 28. avgust 2008.

Odgovor na pitanje: da li peta post-petooktobarska Vlada poseduje kapacitete neophodne da se finaliziraju procesi demokratske konsolidacije ili će Srbija 2012. godinu dočekati u tranzicionom vakuumu odloženih rešenja, nemoćna da okonča zamrznuti sukob sa nasleđem post-miloševićizma će se čitati kroz ostvarene rezultate Vlade Republike Srbije, formirane 7. jula 2008. godine. Pred novom Vladom je prvih sto dana, ali i očekivani gotovo-pun mandat koji će testirati emancipacijske i modernizacijske kapacitete srbijanskih upravljačkih elita, okupljenih u jedanaestu Vladu od uvođenja višestranačja 1990. godine. Vlada ima 24 ministarstva, i uz jednog ministra bez portfelja i četiri potpredsednika čini je ukupno 27 članova.

Nova Vlada u srbijanskoj „dolini tranzicije” (Pševorski) će testirati jedan od kriterija uspešne demokratske konsolidacije: test dve smene elita. Zaokruživanje procesa demokratske konsolidacije podrazumeva institucionalnu konsolidaciju: spremnost da se pristupi temeljnim reformama policije, sudstva, službi bezbednosti; da se ojačaju i učine efikasnim brojni mehanizmi anti-korupcijskih politika, unapredjenja, zaštite i promocije ljudskih i manjinskih prava; da se unapredi efikasnost državne administracije. Za očekivati je da se procesi demokratske tranzicije okončaju uz promovisanu novu političku i NVO paradigmu. Srbija treba nove političke opcije, nove političke i transformisane civilne aktere koji će inicirati procese političke emancipacije i modernizacije; koji će učiniti demokratska pravila »jedinom igrom u gradu« a jačanjem kredibiliteta institucija učiniti procese demokratizacije stabilnijim.

Formiranje pete post-petooktobarske Vlade je završni čin procesâ normalizacije i legitimizacije političkih opcija starog režima: sada Socijalistička partija Srbije (SPS), uskoro Srpska radikalna stranka (SRS): procesâ koji su trajali poslednjih 8 godina. Koordinate nove političke stvarnosti su iscrtane u rekonfigurisanom političkom prostoru koji najpreciznije markiraju politički toposi: kontinuitet, pomirenje (nacionalno i političko), a ekspoze predsednika Vlade Mirka Cvetkovića uvodi u javni diskurs već pomalo zaboravljenu reč - reforme. Dakle, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija, dekretira se koncept nacionalnog pomirenja. Novoformirana Vlada nije Vlada promena (usprkos činjenici da je reforma najfrekventniji topos ekspozea M. Cvetkovića) već kontinuiteta, koja će poštovati prethodno definisana pravila političke igre, nemoćna da temeljno reformiše političku, ekonomsku i socijalnu arhitekturu srbijanske stvarnosti. Dileme glede kontinuiteta i pomirenja se daju lako pojasniti: ukoliko su Ivica Dačić i Boris Tadić spremni da potpišu Deklaraciju o političkom pomirenju, da li su u ime budućnosti spremni da Albancima na Kosovu pruže ruku i prihvate/potpišu već ponudjeni Sporazum o prijateljstvu dve nezavisne države.

1. Vlada kontinuiteta simbolički počinje mandat predlaganjem Rezolucije o kontinuitetu državne politike prema Kosovu. Za nešto manje od godinu dana rada prethodna Vlada je usvojila tri Rezolucije o Kosovu: simbolička poruka je jasna: nastaviće se procesi ignorisanja realnosti i trošenja političke energije protiv realnosti: u ekspozeu se eksplicira da »Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo« i da će učiniće sve da uspori i onemogući pristup Kosova međunarodnim političkim i finansijskim institucijama. Dakle, prihvatanje nezavisnosti ostaje ključnom dilemom: ali ne činjenica prihvatanja nezavisnosti Kosova, već činjenica nezavisnosti Srbije: ova Vlada će dati odgovor na pitanje da li su srbijanske elite spremne da prihvate činjenicu da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom? U kontekstu očuvanja teritorijalne celovitosti i suverenosti jedan od prioriteta nove Vlade je dalje produbljivanje i proširivanje ekonomskih i političkih odnosa Srbije sa Ruskom Federacijom, saveznikom u borbi za očuvanje Kosova u sastavu Srbije: u javnosti spinovanoj da prihvati činjenicu nužnosti saradnje sa ekonomski ojačalom Rusijom, posebno se potencira važnost Sporazuma o slobodnoj trgovini Rusije i Srbije (tada SRJ) potpisan 28. avgusta 2000. godine. U srbijanskoj javnosti se svesno prenebregava činjenica da je Sporazum o slobodnoj trgovini u procesu ratifikacije u Državnoj Dumi Rusije od avgusta 2001. godine. Ekspoze novog predsednika Vlade naglašava takodje, da će »pri realizaciji diplomatskih inicijativa za očuvanje Kosova u sastavu Srbije, Vlada tesno saradjivati sa Ruskom Federacijom i svim državama koje se protive ili nisu priznale nezavisnost Kosova«. Prenebregava se činjenica da je misiju EULEX podržalo svih 27 država članica EU (i one koje nisu priznale nezavisnost Kosova): dakle, sve zemlje članice EU su podržale aktivnosti jačanja i izgradnje civilnih institucija nezavisne države Kosovo; na donatorskoj konferenciji (11. jul 2008.) sredstva za jačanje institucionalne infrastrukture Kosova su izdvojile i države koje nisu priznale nezavisnost Kosova; novi pasoš države Kosovo će biti priznat od strane i onih zemalja koje formalno nisu priznale činjenicu nezavisnosti..

2. Vlada kontinuiteta ophrvana »kompleksom Pepeljuge« i blokirana »i Evropa - i Kosovo« politikom, teško da će biti u stanju da učini ozbiljnije korake u približavanju evroatlantskoj zajednici. Deficit modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita rezultira konfuznim porukama o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama (Evropa kao stidljivi izgovor: evidentno je stalno traženje opravdanja kada je reč o politikama pridruživanja evropskoj zajednici naroda: u tom smislu se u Kosovu – očuvanju Kosova u sastavu Srbije - traži izgovor/opravdanje za pro-evropske politike). Nepostojanje jasne strategije pristupa Evropskoj uniji (EU) te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda logički vode trećoj rečenici ekspozea: „punopravno članstvo je u najdubljem interesu države Srbije i svih njenih građana. Ulaskom u EU Srbija će postati punopravni član evropske porodice naroda iz koje je nesretnim sticajem istorijskih okolnosti dugo vremena bila isključena“. Ignoriše se činjenica da Srbija nije „isključena sticajem nesrećnih okolnosti“, već da je status evropskog parije posledica i rezultat određenih politika: odgovornost za konkretna politička činjenja se prebacuje u sferu iracionalnog, više sile, sticaja okolnosti na koje nismo mogli da utičemo, zavere...Indirektna poruka je i da se procesi lustracije za civilizacijski sunovrat odgovornih politika, neće pokrenuti. Inauguralni govor budućeg predsednika Vlade naglašava i da je „na putu učlanjenja Srbije u EU neophodno sprovesti brojne dodatne reforme, kojima će se pravni poredak i privredni sistem Srbije u narednih nekoliko godina u najvećoj meri približiti standardima EU“. Ekspoze potencira važnost uskladjenosti pravnog poretka i privrednog sistema ali ne i poštovanje i prihvatanje temeljne vrednosne arhitekture: EU se temelji na poštovanju vrednosti i tradicije antifašizma, slobode i dostojanstva građana, humanizma i solidarnosti; poštovanju institucija i uvažavanju multidimenzionalnih identitetskih obrazaca građana.. Evroatlantske vrednosti i integracije se ne pominju u ekspozeu (insistira se na evropskim integracijama) čime se otvara prostor da se politikama dekretiranog zaborava (a pod krinkom nacionalnog pomirenja) relativizira antifašizam i aboliraju politike i zločini 90-tih. Dok ekspoze novog predsednika Vlade naglašava da su evropske integracije prioritet, novi ministar unutrašnjih poslova naglašava da je saradnja sa Hagom obaveza, ali ne i prioritet: »socijalisti su se uvek zalagali za saradnju sa Haškim tribunalom (SPS je podržavala prvu Koštuničinu Vladu koja je »dobrovoljno« izručila 18 optuženih za ratne zločine), ali Hag nije prioritet, već obaveza. Saradnja sa Hagom mora da bude dvosmerna (Koštunica se takodje zalagao za dvosmernu saradnju), jer poslednje presude pokazuju da taj sud nije pravičan prema svima« kaže Ivica Dačić.

Svesno se brka redosled prioriteta: uslov sticanja statusa kandidata u EU je ispunjenje obaveza prema Haškom tribunalu; naravno, pretpostavka pridruživanja EU je najpre ulazak u NATO. Važnost pridruživanja Srbije NATO nije pomenuta niti jednom rečenicom. Istovetno, ignorisanje i prenebregavanje važnosti priključivanja NATO je obeležilo i ekspoze prošlogodišnjeg mandatara Vojislava Koštunice (maj 2007): utisak je da ignorisanje NATO i važnosti evroatlantskih integracija političke elite vide kao korak ka nacionalnom ujedinjenju i političkom pomirenju; ignorišući NATO čini se lakšim premostiti jaz izmedju ekskluzivizma i eklektivizma postmoderne Srbije, jaz koji ni sva zavetna zazivanja nacionalne homogenizacije nisu premostila. Za drugu Vladu V. Koštunice ne u NATO je značilo ne u EU. Vreme će pokazati šta ignorisanje akronima NATO znači za ovu Vladu: ostaje nada da se NATO akronim, u Srbiji prenapučen značenjima, neće iskoristiti po ko zna koji put, zarad podilaženja anti-evroatlantskim resantimanima.

Zašto je važan odnos prema NATO? U Srbiji je odnos prema NATO test autentičnosti i iskrenog zalaganja za jačanje procesa demokratske konsolidacije koji jasno definišu spoljnopolitičku poziciju Srbije: institucionalno, ekonomsko i političko pridruživanje evroatlantskoj zajednici standarda i vrednosti.

3. Evidentan je reformski deficit članova Vlade: u većini su bili ministri ili zauzimali važne državne funkcije u prethodnim vladama (njih 15 će po prvi put biti ministri, odnosno potpredsednici): njihove profesionalne biografije referišu nerazumevanje procesa demokratske tranzicije i gotovo nepostojeći skor radne efikasnosti. Članske karte političkih opcija koje podržavaju Vladu (ukupno 19) su jedina (i očito dovoljna) preporuka da (u većini partijski aparatčici) zauzmu važne pozicije. Posvećenost reformama je potvrdjena u prethodnom sazivu Skupštine: usvojeno je 76 zakona, propisa, deklaracija i međunarodnih sporazuma. Ako skupština bude radila ovim tempom (do max 80 zakona za godinu dana) biće nam potrebno 40 godina da bismo uskladili zakonodavstvo sa evropskim. Nova Vlada je izraz bede ambivalentnih ili nepostojećih ideologija različitih (i uglavnom potrošenih), 19 političkih opcija. I nije u pitanju deficit političkih kapaciteta samo narodnjačkih opcija ili SRS: očigledna je iscrpljenost političkih kapaciteta, ideološka neartikulisanost i nerazumevanje globalne političke agende i Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Srpskog pokreta obnove, Stranke demokratske akcije...Način formiranja Vlade uvodi implicite predsedničku formu upravljanja: evidentna je ambicija predsednika Srbije da suodlučuje i kada je reč o politici Vlade. Baštineći delegiranu harizmu, predsednik Vlade crpi autoritet iz harizme predsednika države. Evidentno je takodje i jačanje uloge kabineta i savetnika predsednika države: artikuliše se jak neslužbeni centar moći. (sve uočljivije je oglašavanje savetnika predsednika države u medijima, po raznim pitanjima: direktive i smernice glede poželjnog i očekivanog, sinhronizovano stižu iz predsednikovog kabineta).

4. Rad Vlade i političku scenu Srbije obeležava, i sigurno će trajnom karakteristikom ostati: održavanje balansa ucenjivačkih kapaciteta malih stranaka koje se trude da nedostak vlastitih političkih kapaciteta, nadomeste ulogom »evropskog« ili »moralnog« korektiva: pored SPS i G17 plus značajno mesto u uvežbavanju »disciplinovanja« i »korigovanja« »nekooperativnih« zauzima i Liberalno demokratska partija (LDP), posebno imajući na umu potpisivanje Sporazuma o partnerstvu u evropskim poslovima, sa Demokratskom strankom (DS). Pod krinkom neophodnosti rekonfiguracije političkog prostora uvodi se u politički diskurs »plemenita politička laž«. Fakticitet saradnje sa SPS se pokušava prikriti potenciranjem jednostrane saradnje (nedorečenim izjavama sa strane LDP ili LSV) sa koalicijom Zajedno za evropsku Srbiju ili DS. Prenebregava se druga strana fakticiteta: saradnja sa DS znači i suštinsku saradnju sa SPS: »plemenita politička laž« ne uspeva da »moralno koriguje« realnost: realnost je interesna saradnja u kojoj od predizbornih obećanja ostaje upravo toliko, koliko je ostalo od predizbornih zalaganja LDP da se izvrši departizacija i depolitizacija rukovodećih funkcija u beogradskim javnim preduzećima.

5. Pokušaji da se ekonomske reforme uviju u oblande socijalno pravedne države u ekspozeu novog predsednika Vlade predstavljaju školski standard socijalne demagogije: plemenita nastojanja »da najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka“, izgradnja društva u kojem će „svi građani imati šanse za napredak na društvenoj lestvici“, a „besplatno visoko obrazovanje dostupno svim marljivim učenicima i studentima, besplatna zdravstvena zaštita garantovana svim siromašnim građanima, a svi građani Srbije zaštićeni od ekstremnog siromaštva“, nameću pitanje: kako? Vlada koja sebe percipira kao Vladu levog centra će na raspolaganju imati samo mehanizme neo-liberalne politike za realizaciju postavljenih ciljeva. Načela proklamovanih „i – i“ politika ne pomažu: ili distribucija siromaštva i jednakost u bedi ili otvaranje tržišta i odbacivanje socijalno-demagoških floskula.

6. Ostaje otvorenim pitanje da li će ova Vlada biti u stanju da definiše bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije? Da bi se demokratski poredak konsolidovao nužno je da se na vlast vrate snage starog režima: »kako bi se videlo da li je njihovo ponašanje u drugačijim uslovima drugačije od ponašanja u onim uslovima u kojima je nedemokratski režim propao«. DS i SPS najavljuju potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju. Potpisivanje te Deklaracije će predstavljati kršenje odredbi još uvek važećeg Zakona o lustraciji: u suprotnosti sa odredbama tog Zakona (stupio na snagu 2003. godine, a ograničenog važenja 10 godina) je i izjava B. Tadića da je »lustracija posle toliko godina nemoguća« (Utisak nedelje, 14. januar 2007.). Deo procesa demokratske konsolidacije je i potraga za/definisanje političkog identiteta kako SPS tako i DS: vreme će pokazati u kojoj meri će tvrdnja da se SPS „ne odriče svog identiteta, ali možemo sada da nadjemo zajednički identitet” (B.Tadić) uticati na konsolidovanje tranzicionih procesa. Na simboličkoj ravni, definisanje novog identiteta/konsolidovanje za SPS će se odigrati organizovanjem »20. kongresa SPS« a, sa strane Ivice Dačića demonstriranje diskontinuiteta sa politikama 90-tih, podnošenjem »Hruščovljevog referata«.

7. Na koncu, mandat Vlade će pokazati da li srbijanske političke opcije poseduju kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su u stanju da odgovore na izazov vremena? Otvara se prostor u kojem će stasati nove političke elite i novi akteri civilnog društva: politički prostor u kojem će se jasno profilisati strategije koje će priključenje Srbije NATO i EU definisati kao conditio sine qua non spoljnopolitičkih perspektiva. Ukoliko se politička arhitektura sadašnje Vlade raspadne za manje od tri godine, permanentna politička kriza i vanredno političko stanje ostaju jedini politički obrazac normalnosti za Srbiju.

U Novom Sadu, 21. jul 2008.

Da li je poziv Borisa Tadića, predsednika Srbije, na »nacionalno pomirenje« političkih snaga 90-tih i onih koje su »vodile Srbiju nakon 2000. godine« u funkciji iniciranja političko-emancipatorskih procesa demokratske konsolidacije Srbije ili uvod u istorijsko finale legitimizacije onih politika koje su čitav region uvele u ratna razaranja, zločine i civilizacijski »pad u varvarstvo«?

Ukoliko se poziv na nacionalno pomirenje razume kao nužana faza dovršavanja procesa političke tranzicije i demokratske konsolidacije Srbije, deklarisani diskontinuitet sa politikom 90-tih je moralia minima: esencija te politike su počinjeni ratni zločini (Hrvatska, Bosna i Hercegovina/BiH, Kosovo) i genocid u Srebrenici. U tom slučaju Boris Tadić pozivom na nacionalno pomirenje iskazuje spremnost da uspostavi novu, vertikalu 11. maj – 11. jul: da doista pokrene procese promene predominantne nacionalističke legitimacijske matrice, a simbolički smisao politike diskontinuiteta demonstrira činom poklonjenja (svih nacionalno pomirenih aktera) senima žrtava genocida u Srebrenici. U funkciji novog legitimacijskog početka, vertikala 11. maj – 11. jul neće doneti smirivanje „stanovništva, tenzija i nesporazuma« već istinu i posledično, uznemirenje. Spremnost da se postavi pitanje odgovornosti i krivice znači suočavanje, prihvatanje i rad na posledicama ratnih politika. Dakle, ukoliko se formira Vlada nacionalno pomirenih evroreformskih snaga (Zajedno za evropsku Srbiju, sa stožernom Demokratskom strankom/DS) i koalicije Socijalistička partija Srbije-Partija ujedinjenih penzionera-Jedinstvena Srbija (SPS-PUPS-JS) ključno pitanje je: da li će demonstrirati spremnost da odustanu od realizacije poraženog „svi Srbi u jednoj državi“ projekta.

Ili poziv na nacionalno pomirenje znači logično okončanje u najmanju ruku 8-godišnjeg procesa legitimizacije i normalizacije politika Srpske radikalne stranke/SRS i SPS, podržanih sa strane demokratskih političkih opcija: izjava da je »principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji« (Branko Ružić), je eksplicitna potvrda te činjenice. U kontekstu legitimizacije politika 90-tih izbori od 11. maja se mogu razumeti kao konačna verifikaciju restauiranog post-miloševićizma, prihvaćenog kao legitimni okvir organizovanja izbora na svim nivoima sa strane svih učesnika ove političke utakmice.

Indikatori restauracije post-miloševićizma su evidentni: svi relevantni politički akteri na srbijanskoj političkoj sceni su prisutni poslednjih 18 godina; izborne kampanje ali i post-izborni procesi ostaju situirani u prepoznatljivom političkom polju: polju testamentarno stečene harizme (legitimitet učešća politički akteri crpe iz harizme ključnih aktera miloševićeve ere: bilo reprezenata politika civilizacijske destrukcije S. Miloševića i V. Šešelja ili paradigme modernizacijskih promena Z. Đinđića); ključne političke poruke se temelje na strahu: strahu od povratka 90-tih (evroreformske snage), istovremeno očajnički braneći dokument koji je rezultanta politika 90-tih: Rezoluciju 1244. Javni diskurs normalizuje politički redukcionizam: svođenje posledica politika 90-tih na personalno, vrednosno i političko odredjenje spram ličnosti S. Miloševića, a da se gotovo više i ne govori o uzrocima i konsekvencama politike koja je dovela do ratova, zločina, vrednosnog i civilizacijskog urušavanja svih pretpostavki političke zajednice.

Srbijansko post-ratno društvo nije definisalo bazični konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov okončanja procesa političke i demokratske konsolidacije. Da li će se nacionalnim pomirenjem sa snagama 90-tih (nelustrirane politike 90-tih su uzrokovale politički, ekonomski, civilizacijski kolaps) postići saglasnost oko ključnih političkih vrednosti nedovršene, institucionalno urušene, nestabilne države: konsensus oko spoljnopolitičkih prioriteta; neophodnosti institucionalne konsolidacije; prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom: posebno da li politika nacionalnog pomirenja otklanja mogućnost uvodjenja/nametanja autoritarnih političkih rešenja, te da li nacionalno pomirenje podrazumeva spremnost da se depolitizuju bezbednosne službe i nastavi borba protiv organizovanog kriminala:reforme pravosudnog sistema i anti-korupcijska politika su nužne pretpostavke.

Prihvatanje realnosti sa strane srbijanskih elita da je Srbija nezavisna država koja se graniči sa Kosovom, Crnom Gorom, BiH, Makedonijom i Hrvatskom je uslov regionalne stabilizacije. Do pacifikacije regiona može doći samo dekonstrukcijom i demistifikacijom srpskog nacionalnog projekta, koji odnos prema BiH, posebno u svetlu oživljavanja teze o dekompoziciji granica (povezivanje statusa Kosova sa statusom Republike Srpske), održava na istovetnim premisama. Da li će nacionalno pomirena srbijanska politička i intelektualna elita demonstrirati konsenzus na grčevitom insistiranju o nepromenljivosti odredbi Dejtonskog sporazuma kojim je konstituisan entitet Republika Srpska (deo predizbornih prioriteta SPS), i jasno reflektovati stav da pitanje granica na Balkanu ne smatra dovršenim i da računa na novo povlačenje etničkih granica?

Da li će potencijalni koalicioni partneri, nacionalno pomireni poslati poruku o važnosti jačanja procesa regionalne stabilizacije budući da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju najčešće tumači sa stanovišta važnosti očuvanja Kosova u sastavu Srbije, i svesno prenebregava regionalna stabilizacijska komponenta, i da li će nacionalno pomireni Ivica Dačić i Boris Tadić 11. jula 2008. godine kleknuti u Potočarima?

U kontekstu razumevanja poziva na nacionalno pomirenje ne sme se smetnuti s uma ni presuda Međunarodnog suda pravde (februar 2007. godine) po tužbi BiH: ni tadašnji saziv Skupštine Republike Srbije, ni predsednik Srbije (Boris Tadić u prvom mandatu), ni DS nisu demonstrirali niti minimum političke i civilizacijske odgovornosti i solidarnosti sa žrtvama: nisu inicirali donošenje ni simboličke deklaracije izvinjenja. Izostanak čina, i simboličke solidarnosti sa žrtvama jedinog genocida počinjenog u Evropi nakon II svetskog rata otvara prostor za razumevanja presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije politike zločina činjenih tokom ratova 90-tih: »presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije« (Ivica Dačić) i jasno se demonstrira nespremnost srbijanskih političkih elita da se učini diskontinuitet sa ovim politikama.

Mnoštvo je pokazatelja koji dovode u sumnju spremnost elita da nacionalno pomireni iniciraju procese političke emancipacije i modernizacije Srbije. Današnji partneri u koaliciji Zajedno za evropsku Srbiju - DS i Srpski pokret obnove/SPO su u Skupštini Republike Srbije 21. decembra 2004. godine, izglasali Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta: redefinišući oba pokreta kao antifašistička, revitalizujući četništvo abolirali su počinioce zločina u ratovima 90-tih. Skupština Kantona Sarajevo (maj 2005. godine) je najoštrije je osudila izjave ministra spoljnih poslova SCG (tada Vuk Drašković, predsednik SPO) kojima se izjednačava četnički pokret Draže Mihajlovića sa antifašističkim pokretom, te je usvojena rezolucija u kojoj se od Vlade zahteva da ministra inostranih poslova SCG proglasi personom non grata u BiH. Protiv Zakona o izjednačavanju prava ravnogoraca i partizana glasali su samo poslanici SPS i Socijaldemokratske partije.

Boris Tadić poziv na nacionalno pomirenje uvija u oblande socijalno pravedne države. Srbija će dobiti „socijalno odgovornu vladu, koja će zemlju voditi putem evropskih integracija uz očuvanje Kosova“ a o pravednijoj distribuciji društvenih dobara će odlučivati akteri koji svi odreda demonstriraju „i-i“ ideologiju: i Kosovo (u javnom diskursu je opšteprihvaćen stav da je NATO bombardovanje imalo za cilj stvaranje nezavisne države Kosovo: gotovo da se i ne pominju uzroci i posledice politike sučeljavanja sa celim svetom, teror i zločini počinjeni na Kosovu; žrtve su važne još samo Fondu za humanitarno pravo) i Evropa (ali i decidno „ako moram da biram izmedju Evrope i Kosova, izabraću Kosovo“, B. Tadić); i socijalno pravedna država i kriminalne privatizacije; i 90-te i 5. oktobar; i četnici i partizani (očišćeni od komunističke prošlosti); i „poštovanje međunarodnih obaveza“ i dekriminalizacija porodice Milošević; i proevropska DS i tradicija Arkanovih tigrova; i Srebrenica i „sve strane su činile zločine“.. I stav Liberalno Demokratske Partije/LDP da je najvažnije da se formira parlamentarna većina koja bi "sprečila dovođenje Vojislava Koštunice i radikala na vlast", a to je moguće jedino kroz formiranje koalicije DS i SPS. Dakle, „i-i“ Srbija kao „post-politički zombi“ (Srđan Pulig).

U atmosferi egzaltiranog elaboriranja neumitnosti „i-i“ procesa politički akteri, analitičari, NVO representi spinuju javnost i normalizuju činjenicu nacionalnog pomirenja: apostrofiraju se zajedničke tačke politika DS i SPS: socijaldemokratska i antifašistička orijentacija, i internacionalizam: posebno se insistira na istorijskim benfitima koje SPS dobija ulaskom u proces nacionalnog pomirenja. Naglašava se odgovornost da se razlike „koje su bile u jednom času ogromne i presudne”, premoste. Prenebregava se činjenica da se „ogromne i presudne“ razlike tiču odnosa prema politikama zločina 90-tih. Lustracija, suočavanje sa prošloću, tranziciona pravda.. ostaju samo motivi uspešno apliciranih projekata. Nacionalno pomireni ključni akteri srbijanske javne scene (uključiv i civilni sektor) govore isključivo o demokratskim kapacitetima SPS i profilisanoj proevropskoj politici DS, prenbregavajući da se čin prve inauguracije Borisa Tadića desio 11. jula 2004. godine, budući da je predsednik Srbije „prevideo“ poklapanje tog datuma sa godišnjicom obeležavanja genocida u Srebrenici.

Sinhronizovano se izbegava odgovor na pitanje zašto je za DS, zašto je za proevropske snage važno da se normalizuje uloga SPS?

Zbog ambivalentnog stava prema evroatlantskim integracijama (svesno reduciranje izraza evroatlantske samo na evropske integracije) DS treba SPS kao patriotsku i ideološku legitimaciju: imajući za partnera reprezenta politike koja se sukobila sa celim svetom, DS se predstavlja istinskim zastupnikom evropskih vrednosti (pa i kada saučestvuje u DSS-opstruiranju evroatlantskog hodograma); uz tradicionalne kadrove SPS (od kojih neki bude mučne asocijacije) kadrovi DS se doživljavaju kao modernizacijske paradigme; afere u koje su uključeni pojedini članovi SPS, percepciju kadrova DS kao korumpiranih (istraživanja javnog mnenja) postepeno menjaju i ublažavaju; uz Ivicu Dačića, Boris Tadić se predstavlja kao evropljanin par excellance: ne mora da izgovori „Ja sam evropljanin“ (što do sada nije ni učinio). I za LDP podrška proevropskoj vladi nacionalnog pomirenja je modus izlaska iz faze političke nezrelosti, prevazilaženja stava moralne superiornosti (bez pokrića) i uvek pobednika, doduše u opoziciji. Refleks „fundamentalnog jakobinizma“ (kako neki teoretičari politike razumeju politiku LDP) podrškom vladi nacionalnog pomirenja, se transformiše i LDP dobija novu, ulogu „evropskog korektiva DS“. Podrška Vladi nacionalnog pomirenja otvara prostor novog čitanja antifašističkog/antimiloševićevskog angažmana i drugih članica koalicije Zajedno za evropsku Srbiju (npr. Liga Socijaldemokrata Vojvodine).

Procesi demokratske konsolidacije u Srbiji su limitirani. I oni doista podrazumevaju, paradoksalno, okončanje procesa demokratske tranzicije, izmedju ostalog i normalizacijom političkih snaga 90-tih (sada SPS, uskoro SRS). Medjutim, proces normalizacije političkih snaga 90-tih pretpostavlja nužno odgovor na pitanje:u čije ime su vođeni ratovi i ko snosi odgovornost i krivicu za počinjene zločine. Proces nacionalnog pomirenja zahteva kao temeljnu pretpostavku: politički konsensus poštovanja odredbi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Zakon o lustraciji). Dragocena su iskustva društava koja su prošla procese političke i ekonomske tranzicije: otpočeti procesi u Srbiji mogu ostati u vakuumu polu-dovršenosti ukoliko izostane konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti i demokratskih institucija: unedogled odlažući konsolidaciju demokratije. Odlagana konsolidacija pod krinkom nacionalnog pomirenja će biti konačna potvrda restauiranog post-miloševićizma.

U Novom Sadu, 25. maja 2008.

Široka gama sporova izmedju doskorašnjih koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije se u biti svodi na jedno pitanje: šta je ključna tačka razdora kojom je inicirano raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora? Agens kulminacije krize u povodu koje je predsednik Vlade vratio mandat “narodu” je indikator suštinskih problema koje srbijanske elite u egzaltiranom patriotskom izbornom naporu pokušavaju da reše. I dok elite (bez razlike evroreformske ili patriotske, kako ih analitičari definišu) pokušavaju da građanima Srbije ideju „kolektivističkog azila” (omeđenog koordinatama besmislenog trošenja političke energije protiv prihvatanja realnosti) uvijenu u oblande predizbornih slogana (u većini za Srbiju: evropsku, jaku, sa Kosovom, socijalne pravde..) prodaju kao ulaznicu spasa od siromaštva, izolovanosti ili neizvesnosti života u nepravednom svetu, još uvek je prisutan disput izmedju doskorašnjih političkih partnera: šta je povod raspada koalicije: da li odnos prema Kosovu ili evropskim integracijama, a pod senkom priznavanja nezavisnog Kosova od strane najvećeg broja zemalja EU.

Budući da se evroreformisti (pod pojmom evroreformisti se u tekstu podrazumeva politička grupacija predvođena Demokratskom Strankom - DS) očajnički upinju da Kosovo kao patriotsku legitimaciju ne dovedu u sumnju kako ih javnost ne bi percipirala kao “zapadne vazale koji bi zarad nesigurnog puta ka EU žrtvovali kolevku svoje kulture i 15 odsto teritorije” kao ključni povod raspada koalicione Vlade se, uslovno, može prihvatiti sukob koncepcija srbijanskih elita glede spoljnopolitičkih prioriteta. Željena patriotska legitimacija je i pristajanje na legalizaciju politike vojne neutralnosti: kao demonstraciju političko-patriotske solidarnosti evroreformske snage u javnom diskursu izbegavaju prokaženi izraz evroatlantske i isključivo govore o evropskim integracijama. Da su usvojeni jezički konstrukti pokazatelj deficita razumevanja procesa evroatlantskih integracija ali i deficita modernizacijskih kapaciteta srbijanskih elita potvrda je i referentni okvir na koji svi akteri predizborne političke utakmice pristaju i legitimišu ga učešćem na izborima: sadržan je u jednoj reči: postmiloševićizam. Pristajanje na: a) prizivanje i generisanje straha od 90-tih (“kraj ovih izbora biće označen velikom pobedom koja znači da Srbija posle 11. maja više nikada neće moći da se vrati u devedesete godine, na put sukoba, ratova, uništavanja, nikada više neće biti zemlja problem, već ključna zemlja Evrope, B. Tadić na predizbornoj konvenciji DS u Novom Sadu); b) pozivanje implicite ili eksplicite na testamentarnu legitimaciju sadašnjih politika koju većina ključnih političkih aktera crpi iz simbola politika tog vremena: (bilo da je reč o simbolima civilizacijske destrukcije Slobodanu Miloševiću ili Vojislavu Šešelju, ili o simbolu modernizacijske snage Zoranu Djindjiću), govore u prilog prihvatanja konteksta postmiloševićizma kao legitimnog okvira odvijanja izbora na svim nivoima 11. maja 2008. godine.

Sledeće logično pitanje je: da li se Srbija nalazi u fazi restauracije postmiloševićizma na koji svi pristaju (a. svi ključni akteri predizborne utakmice su 18 godina prisutni na javnoj sceni; b. nije jeres ni otvorena tema moguće postizborne koalicije izmedju koalicije stranaka okupljenih oko DS i Socijalističke Partije Srbije) budući da se u, još uvek dominantnom kontekstu postimiloševićizma svi politički akteri legitimišu bilo kao borci protiv ili za to isto nasledje; reciklira se i ikonografija i OTPOR kao deo duha tog vremena. Dakle, da li se suprotstavljaju: dve političke vizije i koncepcije obe pretendujući na autentičnost promovisanja pro-evropske i pro-patriotske politike? Mada su u odrednicama, evroreformske i nacionalističke (kao jedan od mogućih pristupa klasifikacije političkih stranaka), sadržane brojne odlike ključnih političkih opcija, čine se manjkavim, posebno izraz evroreformske snage. Ako se pod „Evropljanin“ podrazumeva nastojanje da se „problematizuje, premaši svet koji se daje kao samorazumljiv“ ako je proces evropeizacije „otvaranje prostora upitnom hodu mišljenja“ onda je u izrazu, evropske snage već sadržan i reformski potencijal. Da li je potreba da se angažman političkih opcija koje se zalažu za „evropsku Srbiju“ pojača i samopodrazumevajućim sadržajima, izraz nepoverenja u njihove evropske i modernizacijske kapacitete?

Utisak je da se već samim konstruktima sužava perspektiva razumevanja vizije evropske Srbije. “Kada ste suočeni sa problemom koji ne možete rešiti proširite kontekst“ izrekao je Žan Mone. Kako u Srbiji na „gradilištu demokratije“ pronaći snage koje su spremne da problematizuju perspektivu? Sužene evropske perspektive uzrokuju nedovoljno jasno definisane poruke o razlozima uključivanja Srbije evroatlantskim strukturama, nepostojanje jasne strategije pristupa EU te ambivalentan odnos prema evropskoj zajednici vrednosti i standarda: s jedne strane nepriznavanje misije EU na Kosovu (čiji mandat je podržan od strane svih 27 država članica EU) u izjavama da „šef misije EULEKS Piter Fejt nema mandat da se bavi izborima u Srbiji, jer je misija na čijem je čelu nelegalno na KiM“ budući da „Fejt sprovodi odluke samo onih zemalja članica EU koje su priznale nelegalnu i jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“ (B. Tadić); a sa druge, partijskim kanalima se intenzivno lobira u institucijama EU da se potpiše Sporazum o Stabilizaciji i Pridruživanju pre izbornog datuma 11. maja: „Funkcioneri DS u Briselu pokušavaju da zvaničnicima evropskih institucija i EU prenesu interes građana Srbije za evropsku budućnost i da ih ubede da uprkos neodogovornim izjavama koje stižu iz Srbije od strane onih koji hoće Srbiju da izoluju, građani Srbije vide sebe u EU“ (J. Marković, portparolka DS).

Ključni politički akteri očito ne žele promenu perspektiva i nemaju kapacitet da prošire kontekst razumevanja Evrope: evidentan je deficit modernizacijskih kapaciteta evroreformskih snaga da redefinišu vlastite političke koncepte u jednom širem strateškom (uključivanjem game širih regionalnih interesa) ili egzistencijalnom smislu (prihvatanjem koncepta evropskih multidimenzionalnih identiteta, te dekonstruisanjem dominantnih nacionalističkih legitimacijskih obrazaca). Odgovori na pitanja o pravcima strateškog razvoja postavljena u širem evropskom kontekstu daju drugačije odgovore u odnosu na one koje svakodnevno slušamo. Utisak je da svi politički akteri zarobljeni političkim paradigmama prošlosti, parazitirajući na nasledju i strahu od 90-tih konstituišu vlastiti politički identitet u Srbiji zarobljenoj istovremeno premodernim, modernim i postmodernim impulsima a nemoćni da ove procese razumeju i artikulišu usvajanjem drugačijih političkih i mentalnih paradigmi.

Šta se nudi kao politika promene?

Šta su ključne političke poruke proevropskih snaga i sa kojim vrednostima globalne političke agende komuniciraju? Ophrvani refleksom sabornosti i ističući neophodnost objedinjavanja svih političkih snaga u odsutnom istorijskom trenutku, dominantni vokabular većine aktera izborne utakmice, uključiv i snage koje se bore za evropsku Srbiju je premoderni: odveć često se pominju „kletve“, a izborne konvencije u duhu kolektivnog paganskog markiranja neprijatelja uvode obredno proklinjanje političkih neprijatelja. Politički eklektivizam premodernog i postmodernog je uzrok nesposobnosti komunikacije i razumevanja ključnih problema globalne stvarnosti sa strane srbijanskih elita: premoderni svet pripada drugoj vremenskoj zoni a kao posledicu, elite kreiraju Srbiju kao terra nullius (ničija zemlja). Srbija terra nullius je zajednica suženih evropskih vizija: fokusirana samo na Kosovo (slogani: Kosovo je Srbija; i Evropa i Kosovo) i na Kosovu na jednu etničku zajednicu, prepuštena "traganju za izgubljenim vremenom".

Pitanje političkog identiteta izbornih aktera se svodi na: mogu li ključne suprotstavljene političke opcije opstati jedni bez drugih; da li odgovor na pitanje šta je politički identitet evroreformskih političkih opcija one mogu da potvrde kroz vlastite ideologije i političke koncepte koji se ne temelje na pretpostavljenom neprijatelju (strah od 90-tih, Koštunica, Rusija, NATO..); dakle, poseduju li kredibilitet pozitivnog i konstruktivnog političkog aktera a bez već unapred ugrađene identitetsko ideološke potpore neophodnog političkog neistomišljenika. Postoji li jasna svest da Srbija u ovom trenutku treba evroatlantsku konceptualnu mapu sa definisanim ključnim prioritetima? Modernizacijski potencijal i jasno definisan evroatlantski profil u ovom trenutku nose političke opcije Liberalno Demokratska Partija i Savez Vojvođanskim Mađara, ali srbijanska politička scena suženih evropskih vizija i zarobljena maskom kultur-rasizma teško može da preskoči vlastitu senku i kapacitet stranke koja nam direktno otvara prostor komunikacije sa EU (mađarske institucije zvanično lobiraju za ukidanje viza građanima Srbije u institucijama EU) iskoristi za kreiranje nove konceptualne evroatlantske mape.

Kada će mesijanski vlasnici istine, svetla, dobra, ljubavi i budućnosti kao garant smisla, bez kalkulisanja izreći: ja sam Evropljanin? Kada će kao garant smisla uvesti u javni diskurs, a bez zadrške frazu evroatlantske integracije? Kada će biti spremni da razbiju zatvoreni krug siromaštva, zaostalosti, nacionalne arogancije i uobraženosti i umesto potenciranja važnosti ulaska u EU samo zbog Kosova jer „članstvo u EU jača naš kredibilitet u svetu, ekonomiju i pomaže odbrani teritorijalnog suvereniteta i očuvanja KiM“ (B. Tadić), proširiti viziju evroatlantskog mirovnog, modernizacijskog i civilizacijskog projekta? Nespremnost da se prihvati legitimacija građanina Evrope, da se izgovori »ja sam Evropljanin« znači da Srbija ne samo otvara poglavlja zamrznutih sukoba sa evroatlantskom zajednicom vrednosti već ostaje hibernirana u zamrznutom sukobu sa samom sobom.

U Novom Sadu, 13. april 2008.

Politički karneval sankilota u režiji srbijanskih elita u sedmici od 17 – 23. februara 2008. godine se pokazao nemuštim i neuspelim pokušajem prevođenja etnosimboličkih sadržaja u jezik primeren političkoj komunikaciji. Kič novo-proklamovano molebansko parodiranje političkih događaja je kuliminiralo sankilotizacijom kosovskog ideala i sa mitinga “Kosovo je Srbija” natopljenog veštački indukovanim religiozno-nacionalnim zanosom nije poslata niti jedna politička poruka čitljiva u kodovima modernog političkog jezika. Napokon, miting u državnoj režiji nije ni zamišljen kao pokušaj obraćanja svetu: poruke su ekskluzivno poslate građanima Srbije idealno tipski oblikovanim: onim koji pišu i čitaju samo na ćirilici; razumeju mitski novokosovski govor i zavete jer »silnici traže od nas da se odreknemo da smo Srbi, obećavajući da će nam bez pamćenja i porekla biti bolje« i, spremnih da vreme računaju po sankilotidima (dodatnim danima u novom kalendaru). Idealno tipski građanin Srbije živi dakle, paralelnu dimenziju priželjkivane samodosuđene izolacije i dopušteno mu je da u pravednom gnevu demolira, pali, krade i ubija. Politički karneval računa sa dopuštenim nepodopštinama te destrukciju mladih sankilota predsednik Vlade razume kao poruku da je “mladost Srbije za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja“.

Gladni i besni sankiloti su deficit modernističkih sadržaja Srbije upotpunili novim odrednicama. Očajnički su ispisivane mentalne mape nasilja i vandalizma i branila simbolička geografija u kojoj je “Kosovo sveti grad Jerusalim”. Istrajavanje na iscrtavanju simboličkih mapa i nemirenje sa granicama u regionu su potcrtali govornici i učesnici mitinga: oni koji su 90-tih pokušali ratom da realizuju projekat “Svi Srbi u jednoj državi” kao i predstavnici Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine demonstrirajući spremnost da se nastavi realizacija državotvornog projekta Srbije koja je «moćna i zna šta hoće»; da se raspiše referendum u Republici Srpskoj; da se prizna autonomna Republika Srpska Krajina. Da se nastavi život u paralelnoj, samo nama priznatoj realnosti u kojoj Kosovo ostaje mera svih stvari »postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu«; u kojoj Kosovo figurira kao majka svih razloga: razlog da potpišemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i udjemo u EU;razlog civilizovanom i demokratskom protestu; razlog da kao res publica Christiana se nametnemo kao etalon božije i ljudske pravde.

Miting “Kosovo je Srbija” čitan kao pokušaj opscene karnevalizacije i sankilotizacije stvarnosti je 2008. markirao kao godinu izgubljenih evroatlantskih perspektiva i deficita novih paradigmi definisanja ključnih pravaca strateškog razvoja Srbije. U svoj bedi se pokazala nemoć elita da komuniciraju sa realnim političkim, ekonomskim, socijalnim kontekstom 21. veka. Uz činjenicu odbijanja potpisivanja ponudjenog Političkog Sporazuma sa EU, 2008., godina izgubljenih evroatlantskih perspektiva sumorno najavljuje narednu deceniju izgubljenih životnih perspektiva. Dodatnu zebnju izazivaju najave zahlađenja i prekida odnosa sa svim zemljama članicama EU i NATO koje priznaju realnost nezavisnog Kosova.

Paradoksalno, Deklaracijom o nezavisnosti Kosova Srbija je napokon dobila istorijsku šansu da formuliše novu političku paradigmu i da se okrene rešavanju vlastitih problema. Napokon i miting „Kosovo je Srbija” je suočio Srbiju sa problemom destruiranih institucionalnih, vrednosnih, ekonomskih i civilizacijskih potencijala. Nažalost, deficit modernizacijskih kapaciteta i nespremnost elita da se okrenu vlastitim problemima se čita i kroz najave recikliranja opscene karnevalizacije stvarnosti, a trošenjem političke energije i nepostojećih ekonomskih resursa osiromašene i sankilotizirane Srbije na generisanje procesa protiv: insistiranje na sprečavanju prijema nezavisne i medjunarodno priznate države Kosovo u međunarodne finansijske i političke institucije. Promoteri politike etiketiranja Kosova kao „lažne države u kojoj je sve lažno: lažna geografija, zakoni i istorija« lažnom i diskreditovanom etiketiraju samu Srbiju: zemlju urušenih institucija; nesigurnih i siromašnih građana koji jedino učešćem u, od strane države režiranim političkim karnevalima mogu da putuju i hrane se besplatno; zemlji u kojoj je „i razbijanje demokratija“ i u kojoj se nasilje i vandalizam ne inkriminišu kao krivično delo, već u kontekstu normalizovane kulture nasilja i svireposti, vide problematičnim jedino iz razloga nanošenja štete „našoj borbi za očuvanje državnih i nacionalnih interesa“.

Ujedinjeni u porazu, umesto Akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija države Srbije, uz eklatantno odsustvo smisla za realnost i novo uspostavljene konstelacije, personae dramatis markiraju neprijatelje: Sjedinjene Američke Države i NATO: jer je „do ovog nezapamćenog bezakonja dovela destruktivna, surova i nemoralna politika sile koju vode SAD, zarad svojih vojnih interesa“; Evropska Unija: te je „evropska budućnost Srbije ugrožena zato što su neke zemlje članice EU priznale nezavisnost Kosova i dovele Srbiju u situaciju u kojoj nema izbora”. Markiranje neprijatelja od strane predstavnika Vlade Republike Srbije su rezultirale paljenjem, demoliranjem i kamenovanjem ambasada SAD, Hrvatske, Kanade, Turske, Belgije, Velike Britanije, Bosne i Hercegovine. Procese fašizacije stvarnosti, koji počivaju na dihotomiji prijatelj-neprijatelj predočavaju transparenti na kojima je uz naziv države - SAD iscrtan kukasti krst kao i pozivi na linč poimence pobrojanih nacionalnih izdajnika.

Zajednice koje uporno neguju kulturni, rasni i idejni ekskluzivizam, propadaju u izolacionizmu i pod terorom sopstvenih elita. Trajno opredeljenje srbijanskih elita je samoizolacija, a društvena klima markiranja neprijatelja i ksenofobija te ignorisanje modernizacijskih procesa, uvodi u sferu javnosti nove generacije koje objektivno nisu u stanju da percipiraju svet izvan samonametnutih granica. Generacije mladih sankilota koje su stasavale tokom devedesetih, elite nisu trebale kao racionalne i odgovorne subjekte i sagovornike: elite svih Srbija (prvih, drugih, inih..) su ovu generaciju trebale isključivo kao statiste i slušaoce: kao pokriće uspešno apliciranih projekata falsifikovane stvarnosti posebno tokom poslednjih 8 godina, i posebno sa strane građanske Srbije. Promoteri građanske, drugačije Srbije su nakon 2000. godine počeli da se obraćaju sami sebi: isti govornici istim slušaocima u zatvorenim salonima: to je legitiman pristup, ali kao logična i očekivana posledica stasala je generacija onih koji ruše i demoliraju Srbiju, veličaju Legiju i Mladića i skandiraju »Kosovo je Srbija«.

U kontekstu očigledne legitimizacije politike SRS i SPS, a uz podršku demokratskih političkih opcija (»principijelna politika SPS iz poslednje decenije 20. veka je doživela u ovim teškim danima pun legitimitet svih relevantnih političkih faktora u Srbiji«, B. Ružić) nije neočekivano da generacija mladih prihvata kao društveno poželjan, stav da su nas: »briselski komesari i bombardovali i smestili u državni provizorijum, a prete nam novim integracionim asocijacijama rasturajući Republiku Srpsku i primoravajući Srbe da žive u logoru multietničkog Kosova, sa svojim ubicama«. I da generacija onih koji su 1995. godine imali 5 godina se zaklanja transparentom »Zbogom EU«. I da dihotomiju prijatelj-neprijatelj ugrađuje u vlastiti kod politički mislećeg bića. Stasava generacija politički mislećih bića u samodovoljnoj i izolovanoj zemlji koja samo »treba da ojača i da čeka«; da ekonomski ojača i otkupi Kosovo. Još jedna generacija u Srbiji će suštinu svog političkog angažmana iscrpiti u čekanju svog političkog Godoa (D. Radosavljević). Još jedna generacija koja u ujedinjenu EU može uneti samo Curriculum Vitae batinaša i huligana.

Saglasnost svih političkih aktera o nelegitimnosti čina proglašenja nezavisnog Kosova i nelegitimnosti civilne i policijske misije EU kao i saglasnost o merama i diplomatskim aktima koje se imaju preduzeti prema državama koje priznaju nezavisno Kosovo, je neupitna. Dakle, strategija prema Kosovu je unisono prihvaćena i ne postoji kao problem za političke elite. Građani Srbije su jasno odredjeni spram Kosova, takođe: istraživanja javnog mnenja pokazuju egzaktno da je ovo pitanje na četvrtom ili petom mesto po važnosti; DSS, stranka koja Kosovo inauguriše kao ekskluzivnu političku platformu ima sve slabiju podršku. Tokom prve sedmice od proglašenja nezavisnosti Kosova, gradovima Srbije su demonstrirali uglavnom srednjoškolci, navijačke grupe i vandali. Srbijanske elite veštački generišu lažni problem Kosova: jedini problem Srbije je ona sama. Stoga je nužno da elite, najpre, prihvate činjenicu da država Srbija koja se graniči sa Kosovom, postoji.

Srbijanske elite odgovor na izazov vremena moraju utemeljiti u novoj mobilizacionoj paradigmi: u etici odgovornosti racionalno odbacujući lažnu dilemu: Kosovo ili Evropa. Srbija treba elite spremne da otvore evroatlantsko, a zatvore poglavlje stvarnih i metaforičkih bitaka sa svetom: Srbija treba elite koje ne generišu zamrznute konflikte sa evroatlantskom zajednicom. Elite koje neće prekinuti odnose sa susedima, zemljama članicama EU i NATO. Elite spremne da demonstriraju političku zrelost konstruktivno nastavljajući saradnju sa civilnom misijom EU i snagama KFOR na Kosovu. Spremnim da daju vlastiti doprinos jačanju regionalne stabilnosti i mira.

U Novom Sadu, 24. februar 2008.

Da li su građani Srbije u drugom krugu predsedničkih izbora (3. februar 2008.) doista birali između “osvajanja Evrope”, Evrope koju su predsednik Vlade i jedan broj ministara iz Demokratske Stranke Srbije (koalicioni partneri Demokratske Stranke) proglasili “ideološkim ciljem” i “manifestacijom dogmatske svesti” i povratka u 90-te godine 20. veka “svim srcem” za osiromašenu Srbiju kojoj je potrebna »kuća sa dva ulaza i dva izlaza« i u kojoj bi se »sastavili Rusija i Zapad«? Da li su građani Srbije izlaznošću od 68,11% doista demonstrirali odgovornost slobodnog aktera demokratije i poslali jasnu poruku: da ne pristaju na status evropskih parija i da očekuju predsednika države spremnog da pokrene modernizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti?

Odgovor nude događaji koji planiranu inauguraciju pobednika petih po redu predsedničkih izbora (posle 2000. godine) najavljuju kao inaugurisanje samodosuđene izolacije Srbije. U predvečerje drugog kruga predsedničkih izbora ministri Vlade su sa omalovažavanjem govorili o „svetloj evropskoj budućnosti” koja za građane Srbije ne postoji bez Kosova i izjednačavali potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa priznavanjem nezavisnosti Kosova. Uvodeći osiromašenu Srbiju u vanredno političko stanje diskreditovanih institucija eksplicirali su da je “država važnija od predpristupnih fondova EU”. Šta je mogao biti realni izbor građana Srbije u kampanji koju su obeležili eklektizam političkih stilova i retorika, u kojoj je politička postmoderna zablistala brisanjem granica izmedju političkih programa i poruka? Politička mimikrija je poraz doživela upravo na pitanju evroatlantskih integracija Srbije: nespremnost kandidata DS da se jasno distancira od akata diskreditovanja evroatlantskog hodograma (napokon i unošenjem programskih stavova DSS o vojnoj neutralnosti Srbije u tekst Rezolucije o Kosovu, usvojene 26. decembra 2007. u Narodnoj Skupštini Republike Srbije) je bila uvod u prvu post-pobedničku sedmicu suspenzije rada institucija Vlade i Parlamenta. Nespremnost kandidata DS da brani evroatlantske integracione procese i po cenu gubitka izbora je Srbiji dodao još jedan kompleks: »kompleks Pepeljuge«: krenuli smo u potragu za formom evroatlantskih procesa, mnoštvo je različitih viđenja sadržine ali je teško pronaći političku opciju koja bi bezrezervno odbranila i formu i sadržinu. Izuzetak je program kandidata »Mađarske koalicije« iz prvog kruga predsedničkih izbora Ištvana Pastora, kojim se u tački jedan eksplicira budućnost Srbije u političkim strukturama EU i NATO.

Kontekst drugog kruga izborne kampanje se iscrpljuje u jednoj reči: strah. Oba kandidata su generisala strah građana zazivajući ratne 90-te, siromaštvo, očekivanu frustraciju zbog gubitka nacionalnog dostojanstva i teritorijalne celovitosti, manipulišući strahovima pripadnika etničkih zajednica. Ali najdublju zebnju i strah je generisalo ono što nije eksplicite iskazano. Igru izgovoreno/neizgovoreno, prisutni/odsutni su igrala oba kandidata. I upravo neizgovorene poruke kao i ne-direktno-uključeni akteri su presudno uticali na rezultate izbora. Ali i na događaje prve post-izborne sedmice. U slučaju kandidata Srpske Radikalne Stranke (SRS) neizgovoreno a podrazumevano: da on još uvek podržava projekat Velike Srbije i da nema diskontinuiteta sa ratnom politikom 90-tih je u drugom krugu dovelo do poraza. U slučaju kandidata DS nedovoljno jasno iskazana privrženost i profilisanje evroatlantskih strategija (važnost potpisivanja SSP je obrazlagana isključivo iz perspektive očuvanja Kosova u sastavu ekonomski jake i stabilne Srbije) je direktno uzrokovalo događaje tokom prve post-pobedničke sedmice.

Pridavanjem značaja DSS (i konačno fokusirajući kampanju u prvom krugu isključivo na temu Kosova koju DSS vidi kao ekskluzivni zabran) i proglašavajući ne-direktno-uključenog Vojislava Koštunicu ključnim akterom ovih izbora, DS je pripremila prostor za tihi politički puč koji je izveo predsednik Vlade. Uz Koštunicu i direktno ne-prisutni Vladimir Putin je kandidatima fasciniranim njegovim političkim erosom poslužio kao ideološki oslonac i poželjni strateški partner. Nespremnost Borisa Tadića da se jasno odredi prema evroatlantskim spoljno-političkim strategijama i otvori ključna pitanja modernizacije Srbije su promptno uveli Srbiju u stanje suspendovane stvarnosti, jačajući pozicije onih političkih opcija čiji su realni kapaciteti iscrpljeni i lagano postaju deo političke prošlosti. Važna poruka petih po redu predsedničkih izbora posle 2000. godine je da su DSS i Nova Srbija (SRS je ušla u dugotrajni ali nepovratni proces deradikalizacije) iscrpile političke kapaciteta i da ne korespondiraju sa političkom agendom modernog sveta. Otvoreno je još uvek pitanje da li DS i Boris Tadić nose kapacitet razumevanja modernizacijske agende i da li su spremni da odgovore na izazov vremena?

Izborna retorika Borisa Tadića je pokazala da on još uvek nema snage da izadje iz senke fatalističkog diskursa, da ne komunicira sa agendom globalnih problema, da ne otvara pitanja energetske i ekološke bezbednost, globalnog zagrevanja, imigranata, globalnog terorizma. Da osvajanje Evrope još uvek ne podrazumeva sinhronizovanu i precizno profilisanu kampanju uključivanja Srbije u evroatlantske strukture, već da ophrvan »kompleksom Pepeljuge« još uvek lavira izmedju poželjnih i mogućih sadržaja koji bi zadovoljili aspiracije svih potencijalnih koalicionih partnera. Poziv građanima da se referendumski izjasne za strateške prioritete nije bio poziv slobodnom i racionalnom demokratskom akteru. To je bio poziv razočaranim, pasivnim i osiromašenim građanima da preuzmu odgovornost za sve pozitivne i negativne rezultate i posledice vladavine demokratskih političkih elita za poslednjih osam godina tranzicije. Usprkos činjenici da su izbori i kao ustavna institucija i kao politički čin degradirani (do poslednjeg trenutka se manipulisalo datumima raspisivanja) građani su još jednom demonstrirali političku zrelost i odgovornost. Posebno u Vojvodini, usprkos stavu Borisa Tadića da Vojvodina nije »ustavno, već pitanje razvoja i mesto gde je Srbija najbliža Evropi« i posebno korpus glasača koji su u prvom krugu podržali Ištvana Pastora, usprkos nespremnosti Borisa Tadića da prihvati kandidata »Mađarske koalicije« kao relevantnu, treću po snazi političku opciju u Vojvodini. Građani su usprkos stvarnosti korumpiranih i diskreditovanih institucija iskazali poštovanje demokratskih procedura i poslali poruku u kom smeru očekuju političke, ekonomske i socijalne promene.

Pokušavajući da uveže sve zastave 5. oktobra Boris Tadić je prenebregao nekoliko činjenica: oktobra 2000. godine se desila »obojena revolucija« u Srbiji, ali procesi političke tranzicije još uvek nisu dosegli onu tačku demokratske konsolidacije sa koje je povratak u autokratiju nemoguć. Idenitet Srbije kao političke zajednice nije uobličen a izložena kontradiktornim političkim impulsima inauguracija prvog predsednika samostalne Republike Srbije će se očitovati kao čin inaugurisane samodosudjene izolacije. Ukoliko Boris Tadić istraje na putu laviranja i Evropa i Kosovo, na putu nedefinisanog odnosa prema evroatlantskim integracionim procesima priključiće se onim političkim snagama i akterima koji ne korespondiraju sa agendom savremenog sveta. I postati akter političke prošlosti.

Paradoksalno, novo poglavlje srbijanske političke istorije bi se otvorilo da su elite iz Beograda: uputile poziv civilno-policijskoj misiji EU da dodje na Kosovo (a pripreme za dolazak misije teku poslednje dve godine); pripremile kancelariju predstavnika Srbije na Kosovu (da Srbija prva pošalje ambasadora u Prištinu) i zajednički stale iza predsedničkog kandidata »Madjarske koalicije« i podržale njegovu pobedu. Srbija sa predsednikom iz reda nacionalnih manjina i ambasadorom u Prištini bi paradoksalno otvorila novo političko poglavlje i dočekala osam godina prizivani 6. oktobar. Lakmus duboke političke krize, nepostojanja spremnosti i kapaciteta srbijanskih elita da otvore novo političko poglavlje je i nespremnost da se ponudjeni Politički Sporazum sa EU potpiše. Da li je Boris Tadić, da li su demokratske političke opcije spremne da odgovore na izazove vremena? Da li su spremne da nadrastu kompleks pobedonosnih gubitnika? Građani Srbije su poslali jasnu poruku da ne pristaju na status evropskih parija i da žele predsednika koji je kompetentan i spreman otvoriti civilizacijski dijalog sa evroatlantskom zajednicom vrednosti. Čeka se odgovor Borisa Tadića.

U Novom Sadu, 10. februar 2008.

Spremnost srbijanskih elita da iniciraju modernizacijski dijalog sa Evropom je nužna ukoliko se želi ojačati demokratska infrastruktura političke zajednice, a 12 tačaka predizbornog programa Ištvana Pastora u tom kontekstu predstavljaju uporišne tačke pokretanja procesa političke emancipacije Srbije. Procese političke i civilizacijske emancipacije mogu podstaći: pridruživanje Srbije evroatlantskim integracionim strukturama; suočavanje i temeljni rad na prošlosti izručenjem optuženih za ratne zločine; napuštanje belicističke kosovske matrice; jačanje institucija pravne države; razumevanje novog koncepta globalne bezbednosti kao i jačanje uloge i identiteta Vojvodine kao evropske regije uz puno poštovanje standarda ljudskih i manjinskih prava. Procesi političke i civilizacijske emancipacije otvaraju sa jedne strane pitanje kapaciteta elita za provođenje institucionalnih reformi a sa druge, razumevanja mnoštva medjusobno uslovljenih procesa koji karakterišu globalizovanu stvarnost.

Činjenica da od devet predsedničkih kandidata 2008. godine samo jedan predizborni program evroatlantsku perspektivu Srbije formuliše kao temeljno načelo govori o dubokoj krizi elita koje nisu u stanju da pronadju odgovore na izazove vremena. 12 tačaka programa Ištvana Pastora su pretpostavka modernog, konstruktivnog dijaloga sa Evropom koji ima potencijal da otvori perspektivu drugačije Srbije.

Otuda ključno pitanje petih po redu predsedničkih izbora od 2000. godine jeste pitanje identiteta Srbije kao političke zajednice u 21. veku: pitanje kapaciteta elita da učine istorijski diskontinuitet sa predominantno nacionalističkim legitimacijskim modelom i postignu konsensus o univerzalnim političkim i moralnim principima korespondentnih realnom istorijskom i političkom kontekstu. Indikator krize srbijanskih elita je i deficit kapaciteta generisanja i upravljanja društvenim promenama, te beznadežno ostaju zarobljene kosovskim mitom (»svet treba da zna da je Kosovo naša kuća i da niko nema pravo da ga otima: nema dileme oko toga da li treba braniti KiM, čak i oružjem«, Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS) modelujući Srbiju 21. veka kao organsku predpolitičku zajednicu.

U osmoj godini tranzicije srbijanske elite su demonstrirale nesposobnost uspostavljanja stabilnog poretka, deficit stvaralačkog civilizacijskog potencijala i generisale novi zamrznuti sukob Srbija vs. evroatlantska zajednica. U javnom (posebno naglašeno u predizbornim nastupima) diskursu Srbija je istovremeno i »otadžbina i domovina« u kojoj se rešavaju dva problema: »kako da sačuvamo zajedničku prošlost, a istovremeno kako da odredimo našu zajedničku budućnost«.

(Ne)očekivane reakcije na kandidaturu Ištvana Pastora su simptom krize u kojoj se nalaze elite većinskog naroda i simptom duboke zarobljenosti nacionalističkim mentalnim habitusom koji oslobadja svih odgovornosti. Akumulirani demokratski nacionalizam blokira i razara sve pokušaje demokratskih promena (»Mi nećemo da menjamo našu otadžbinu. Srbija nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova i svako jednostrano rešenje bi destabilizovalo region«) i posve se logično nameće pitanje, da ukoliko je proces demokratskih izbora proces »institucionalizirane neizvesnosti« zašto se unapred sa sigurnošću Pastoru dodeljuju isključivo glasovi vojvođanskih Mađara, i uz napomenu da »najveći deo te populacije glasa za DS, G17 plus i LDP«, se unapred osuđuje manjinski kandidat za rasipanje glasova? Dok predstavnik CESID-a »ne vidi smisao kandidature Pastora«, a beogradski analitičari procenjuju da je »reč o lokalno usmerenom potezu: ovo je prilika da se lider vojvodjanskih Madjara učini nešto poznatijim na javnoj sceni i tu nema ništa više od toga«, kandidat DS i aktualni predsednik Srbije eksplicira «kako je neuobičajeno da jedna etnička zajednica ima svog kandidata na predsedničkim izborima». Sa omalovažavanjem se govori i o potencijalnih 80.000 glasova: unapred se odbacuje mogućnost da građani Vojvodine i Srbije (ne samo Mađari) glasaju za ovog kandidata; a na fonu potvrdjivanja etničkog legitimacijskog modela ostaje i (legitimna) Deklaracija podrške grupe od 21 mađarskog intelektualca Borisu Tadiću. Naglašavajući riskantnost »ispipavanja političkog pulsa Madjara« zbog »odvlačenja biračkog tela« grupa intelektualaca ističe da »isključivo sa Borisom Tadićem kao predsednikom Srbije možemo da izgradimo takvo demokratsko društvo u kojem znanje i rad dolaze do izražaja, a ne nacionalna pripadnost«. Novosadsku konvenciju Borisa Tadića je podržao Milorad Dodik, premijer Republike Srpske a poseti Nišu je prisustvovao ambasador Rusije Aleksandar Aleksejev.

Reakcije, a u povodu kandidature lidera manjinske stranke su pokazatelj deficita razumevanja manjinskog korpusa kao heterogenog, različitim interesima podeljenog i socijalno izdiferenciranog; pokroviteljski odnos većinskih stranaka spram pitomih, nevidljivih i nečujnih manjinaca, kojima će tek patronat, politički zrelijih i iskusnijih (prevodeći ih iz sfere egzotičnog i folklornog) darovati simboličku i politički značajnu ulogu, je matrica koju je gotovo nemoguće promeniti. Da li će kandidat Mađarske koalicije uspeti da odnese jedan broj glasova kandidatu DS je pitanje kvaliteta političkog programa. A da li će uspeti u drugom krugu da politički kapitalizuje poziciju svoje stranke, i interese građana koje zastupa nametne kao pitanje od bitnog političkog interesa, je pitanje političke veštine. Politička retorika se godinama iscrpljuje kroz fraze o »zaštiti i jasnom zakonskom definisanju prava nacionalnih manjina i decentralizaciji«, ali u biti ostaje otvoreno nerazumevanje pitanje identiteta građana: i vojvodjanskog identiteta koji bi se nametnuo kao alternativa dominantnoj parohijalno-tradicionalističkoj matrici, podsticanjem različitih oblika građanskog angažmana i snaženjem građanskih matrica koje bi potvrdile privrženost građana Vojvodine i Srbije setu liberalnih vrednosti. Teško da i nominalni promoteri liberalno-demokratskih standarda u Srbiji razumeju suštinu: liberalne demokratije počivaju na institucijama pravne države. Logičan slogan bi bio: »Zakon je život«. Ne obrnuto.

Podršku kampanji pod sloganom „Za Srbiju u kojoj će svima biti dobro” su iskazali Bunjevački nacionalni savet, Savez Crnogoraca »Krstaš«, Bugarski nacionalni savet, a očekuje se podrška i Demokratskog foruma Makedonaca Srbije. U medijima su se pojavile vesti da je nakon odluke o podršci »Bugarski nacionalni savet izložen pritiscima lokalnih funkcionera DS u Dimitrovgradu«.

Politički kapital koji nosi svaki glas za Ištvana Pastora za Srbiju je od izuzetnog značaja. Provincijalna beogradocentrična perspektiva savetnika i analitičara prenebregava i anulira značaj projektovanih političkih dobiti svih učesnika u političkoj utakmici (iz perspektive podrške Ištvanu Pastoru) a posebno potencijalni simbolički i politički kapital, imajući na umu prolećne pokrajinske i lokalne izbore. Nekorespondentne izazovima vremena, nespremne za vlastitu i promenu političkih i ekonomskih pretpostavki funkcionisanja države i jedino spremne da »subkulturu očaja i bede« generišu do iznemoglosti, srbijanske elite (u većini akteri političke scene poslednjih 18 godina) nemaju političku budućnost. Otuda pitanje u naslovu nije postavljeno »da li će...« već »kada će..« Ištvan Pastor kao paradigma Drugog i drugačijeg koji otvara novu strategiju demokratskog razvoja i zahteva promene, kada će predstavnik modernizacijske elite reprezentovati interese građana i građanki Srbije. Srbija treba novu političku paradigmu. Političku matricu Srbije kao demokratske političke zajednice će artikulisati (nadajmo se na sledećim predsedničkim izborima) predstavnik građanske Srbije podržan od strane političkih opcija većinskog naroda.

U Novom Sadu, 06. januar 2008.

2007. godinu srbijanske elite su potrošile spinujući procese normalizacije permanentnog političkog vanrednog stanja koji se neslavno finaliziraju diskreditovanjem evroatlantskog hodograma, generisanjem novog zamrznutog konflikta Srbija vs. evroatlantska zajednica i prolongiranjem donošenja ključnih političkih odluka. 2007. je ekonomski izgubljena godina a očekivanja su da će uz pretpostavljenu stopu rasta inflacije, ekonomski izgubljena biti i naredna, 2008. godina. Legitimišući forum savetnika i analitičara, kao jedino validnu supra-političku arenu iz koje se sinhronizovano imenuju potencijalni neprijatelji, razvija neokosovska ideologija i manipuliše tranzicionim frustracijama i gubitništvom, srbijanske elite nameću domoljubnu blokadu racionalnom sagledavanju socio-političkog konteksta u kojem se definišu unutrašnji i spoljno-politički prioriteti agende 2008.

Godinu na izmaku su obeležile “oštre političke podele” koje su uslovile “usporavanje reformi« a elite fokusirane na problem Kosova, zarad realizacije koncepta „Svi Srbi u jednoj državi” su demonstrirale spremnost da iznova podstiču procese regionalne destabilizacije. Srbija, “zarobljena država”, koja “neće skoro ispuniti uslove za EU” zadovoljava kriterije manjkave, polu-konsolidovane demokratije premrežene »puzajućim partitokratskim diktaturama«.

Politička ignorancija i arogancija utemeljena platformom DSS/NS u vreme pregovora o formiranju Vlade Republike Srbije, kojom su sva pitanja izuzev postizanja konsenzusa o nacionalnom interesu prezentovana kao drugorazredna, su konstanta 2007. godine. Potvrđuju se kroz sinhronizovane izjave predsednika Vlade koji ocenjuje da “učestale izjave američkih zvaničnika u prilog nezavisnosti Kosova vode pogoršanju odnosa Srbije i SAD” i ministra inostranih poslova koji apostrofirajući članstvo u EU kao “ključni cilj Srbije” ipak naglašava da će Srbija biti primorana da preispita odnose “sa zemljama koje odluče da naruše njen suverenitet jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova”. Deklaracija o potvrđivanju veza KiM sa Srbijom, kojom delegacija kosovskih Srba premijeru Srbije postavlja pitanje: »ukoliko neke od država EU priznaju nezavisnost KiM da li mi automatski postajemo saučesnici u otimanju dela naše državne teritorije?« dosledna je potvrda matrice političkog autizma i ignorisanja realnosti. Pozivi Garde Cara Lazara na svesrpski ustanak za odbranu Kosova su na istom fonu.

Srbija je 11. maja otpočela šestomesečno predsedavanje Komitetom Ministara Saveta Evrope pod sloganom “Jedna Evropa, naša Evropa« u senci presude Međunarodnog suda pravde kojom se zavodi u pravni i istorijski registar, kao jedina država do sada osudjena za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Prihvatanje presude Međunarodnog suda pravde kao abolicije za politiku zločina počinjenih tokom ratova 90-tih (»presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici se obesmišljavaju priče o komandnoj odgovornosti Srbije«, I. Dacic) i odbacivanje činjenice da je realizacija projekta Velike Srbije označila pad u varvarstvo i destruiranje jednog civilizacijskog vrednosnog modela, demonstrira se nespremnost političkih elita da učine diskontinuitet sa politikom 90-tih.

2007. je godina u kojoj su srbijanske elite parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU su okončani), paradoksalno, parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Gama pretnji kojima se diskredituje međunarodna zajednica se sažimaju u poruci da je Srbija, sebi okrenuta i vojno neutralna, spremna da redefiniše spoljno-političke prioritete i po cenu izolacije. »Ne u NATO« u podtekstu znači »ne u EU«. U stanju političke šizofrenije Srbija okončava šestomesečno (uspešno) predsedavanje Savetom Evrope, a u senci proklamovane Deklaracije o vojnoj neutralnosti. Godinu dana po prijemu Srbije u program NATO Partnerstvo za mir, nije postignuta očekivana puna saradnja sa Haškim tribunalom niti je Beograd potpisao sa NATO Sporazum o bezbednoj razmeni poverljivih informacija.

2007. godinu je obeležila latentna paraliza i sistematsko destruiranja rada gotovo svih institucija, a u konačnici neizbežno diskreditovana i institucija izbora, budući da se Kosovo kao državni razlog po ko zna koji put pojavilo kao izlika za (potencijalno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Institucionalizirano vlastohleplje elita je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija). Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Svedoci smo procesa kvarenja demokratije i nadmetanja legalnih i privatizovanih centara moći. Uz očit deficit demokratskih kapaciteta Srbija je nemoćna da se samostalno, bez spoljne podrške uključi u evroatlantske integracione procese.

Postiizborna distribucija političke moći je pokazala da su političke elite nespremne da okončaju falsifikovanje stvarnosti: nespremne da prihvate realnost nezavisnog Kosova, a vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušavaju da nadomeste nemuštim jezikom Rezolucija; proces redefinisanja granica u regionu za srbijanske elite još nije završen, a referendum Srba u Republici Srpskoj se po potrebi izvlači iz arsenala politika “svi Srbi u jednoj državi” kao pretnja, koja se ne doživljava ozbiljno, budući da je Srbija ovog trena najveća pretnja samoj sebi. Očigledna su nastojanja Beograda da kao taoce istorijski promašene politike iskoristi pored Srba sa Kosova i Srbe iz Republike Srpske. Spremnost da se reciklira falsifikovana stvarnost se iskazuje i stavom ministra inostranih poslova da »mi ne tražimo reintegraciju Kosova u naš sistem. Suštinska autonomija znači da Kosovo vodi svoje sopstvene poslove, ali Srbija nije odustala od simbolizma svoje suverenosti«.

Siromaštvo, urušene institucije, visok nivo korupcije i organizovanog kriminala, nepostojanje političke volje za provodjenje fundamentalnih promena konicidiraju sa diskreditovanjem ideje građanske Srbije, koja se zlorabi recikliranjem programa i projekata nekorespondentnih potrebama realnih građana. Građanska Srbija je svedena na lajtmotiv uspešno apliciranih projekata nemoćna da se nosi sa procesima fašizacije društva i da nametne alternativnu agendu problema koje kao prioritetne definiše medjunarodna zajednica: problemi globalne bezbednosti i terorizma, energetski i problemi globalnog zagrevanja, imigranti…

Pitanje je da li su srbijanske elite kompetentne da otvore evroatlantsko poglavlje u kojem slika izolovane, pobedonosne gubitnice ustupa mesto Srbiji spremnoj da odgovori na izazov vremena? Da li su elite spremne da prekinu stanje političke hibernacije i okončaju svesno inducirane zamrznute konflikte: ili će Srbija i 2008. godinu potrošiti uzaludno zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta? Da li će Srbija uspeti da izađe iz senke oltara i mača i racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu? Da li će uspeti da reši ključna pitanja demokratske konsolidacije: pitanja temeljnih institucionalnih reformi koje su pretpostavka evroatlantskih integracija? Da li će uspeti da preskoči senku vlastite arogancije i privid samo naše istine, u kojoj je Srbija »snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB”, ustupi mesto racionalnom i održivom rešenju? Da li će se okončati instrumentalizacija Kosova kao elitama neophodne »institucionalizirane laži« koja crpi političku energiju Srbije?

2008. godina zahteva konsensus političkih elita oko budućnosti Srbije. Neophodno je odbaciti sve lažne dileme o spoljno-političkim prioritetima i preuzeti punu odgovornost, uz svest o konsekvencama neracionalnih i istorijski promašenih poteza; jasno naglasiti značaj i promovisati politike koje znače aktivnu participaciju u svim medjunarodnim institucijama, a posebno programima Partnerstva za mir i u buducnosti NATO i EU. Ambasador Srbije u Prištini tokom 2008. godine treba da konstruktivno podrži aktivnosti civilne misije EU i time demonstrira odgovornost buduće članice EU i NATO. Srbijanske elite nose odgovornost da zaštite građane od izlaganja rizicima koji se mogu izbeći kao i obavezu da okončaju manipulaciju strahom ugrađujući ga u konstrukt nacionalnog identiteta. 2008. srbijanske elite moraju da okončaju stanje političke hibernacije koje Srbiju vodi neizbežnoj izolaciji.

U Novom Sadu, 10. decembar 2007.

Odgovor na pitanje da li su srbijanske elite, paradoksalno, parafiranjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) parafirale stanje priželjkivane vojne i političke neutralnosti, delom može pružiti analiza okolnosti pod kojima su dve godine po otpočinjanju, tehnički pregovori o prvom opštem ugovornom odnosu sa EU, okončane. Iskazano zadovoljstvo pregovaračkih timova i potpisnika, javnost je dočekala mûkom. Izostankom aktivne pro-evroatlantske kampanje (rezultanta nepostojanja političkog konsenzusa o definisanim spoljno-političkim prioritetima) je dodatno otežano animiranje svih aktera političkog i civilnog društva a u cilju elementarnog upoznavanja građana sa pretpostavljenim dobitima potpisanog Sporazuma. Očekivana indiferentnost neobaveštenog građanina nije izostala.

Parafiranje SSP je potvrdilo: evidentnu spremnost evropske zajednice da uloži dodatne napore kako bi se Srbija institucionalno uskladila sa korpusom političkih i ekonomskih regula EU, ali i da paradoksalno, srbijanske elite benevolentnost međunarodne zajednice (SSP je parafiran par dana po upućivanju demarša od strane ambasadora pet zemalja članica Kontakt Grupe, kojim se Srbija upozorava i poziva da zauzme konstruktivan stav glede političkih procesa u susednoj BiH) predstavljaju kao prihvatanje “samo-nama-primerene” realnosti: kao obostrano priznanje postojanja zamrznutog konflikta Srbije i evroatlantske zajednice. Finalizacija pregovaračkog procesa rešavanja statusa Kosova je trenutak koji srbijanske elite koriste da se uloga Srbije kao “bolesnika na Balkanu” reinkarnira a parafirani SSP zlorabi kao nova ideološka odstupnica. Pored Kosova, predizborni nastupi će biti dodatno obogaćeni još jednim zamrznutim konfliktom: Srbija vs. evroatlantska zajednica. Stanje političke hibernacije se produžava u nedogled. Zvanično parafirano.

Gama pretnji kojima se poslednjih meseci diskredituje međunarodna zajednica se sažimaju u poruci da je Srbija, sebi okrenuta i vojno neutralna, spremna da redefiniše spoljno-političke prioritete i po cenu izolacije. »Ne u NATO« u podtekstu znači »ne u EU«. U stanju političke šizofrenije Srbija okončava šestomesečno (uspešno) predsedavanje Savetom Evrope, a u senci proklamovane Deklaracije o vojnoj neutralnosti. Vojna neutralnost predstavlja “najbolji i najpouzdaniji način da Srbija očuva državni suverenitet, integritet i nezavisnost kao temelj svog slobodnog sveukupnog napretka i da obezbedi dostojanstven život svojih građana«. Da li je vojna neutralnost garant napretka i dostojanstvenog života građana, u zajednici na ivici političkog i ekonomskog bankrota, koja shodno ocenama Evropske Komisije (izveštaj o Strategiji Proširivanja) »neće skoro ispuniti uslove za ulazak u EU«? Da li je vojna neutralnost garant prevladavanja stanja političke konfuzije u zajednici u kojoj su »oštre političke podele dovele do usporavanja reformi«, a elite fokusirane na problem Kosova, spremne da zarad realizacije koncepta »Svi Srbi u jednoj državi« iznova podstiču procese regionalne destabilizacije, rabeći nacionalističku retoriku? Ako vojna neutralnost predstavlja izraz »iskrenog opredeljenja Srbije protiv politike sile« zašto se ne prihvati činjenica da je najiskreniji izraz opredeljenja »protiv ugrožavanja mira« unapredjenje odnosa Srbije sa BiH i Kosovom poštovanjem odredbi sporazuma CEFTA i Regionalnog Saveta.

“Izvestan pomak” u dostizanju političkih standarda EU formiranjem “proevropske reformske vlade” (ocene u izveštaju EK) sagledani kroz prizmu političke svakodnevnice se potvrdjuju konkretnim političkim činovima: Narodna Skupština Republike Srbije je po isteku svih rokova ratifikovala sporazum CEFTA; zakoni neophodni da bi se pokrenuo proces liberalizacije viznog režima se usvajaju u poslednjem trenutku; ne postoji spremnost da se otvori dijalog institucija i građana, a procesi pridruživanja evroatlantskim strukturama objasne u kategorijama dobiti i odgovornosti. Svesno se razdvajaju procesi pridruživanja EU i NATO, manipulišući činjenicom da Studija Proširenja NATO iz 1995. godine navodi političko-ekonomske stubove članstva u NATO, kompatibilne uslovima članstva u EU: poštovanje temeljnih demokratskih principa i zaštite ljudskih prava, tržišne ekonomije i regionalna stabilnost. Glavni odbor Demokratske stranke Srbije proklamovanjem Deklaracije o vojnoj neutralnosti građanima ne pominje činjenicu da je uskladjenost političkog, ekonomskog i bezbednosnog okruženja i standarda pretpostavka izvesnosti: prostor budućih investicija je stabilan i kompatibilan sa najmanje 49 država (članice NATO i PzM). Da li “ne-NATO” i “još-ne-Evropa” stav proklamovan od strane značajnog dela srbijanskih elita podrazumeva i raskidanje do sada potpisanih ugovora sa NATO, uključiv i Ugovor o vazdušnom i kopnenom tranzitu NATO trupa kroz Srbiju?

Promovisanje vojne neutralnosti kao čin skidanja odgovornosti (ali ne i vrednosno i politički neutralan stav) je u funkciji: prolongiranja rešenja ključnih političkih i ekonomskih problema; kreiranja vrednosne konfuzije i produbljavanja jaza izmedju deklarativno iskazanih stavova (nema alternative evroatlantskim integracijama) i njihovog potiranja činovima konkretne političke akcije kao i pripremanja (praćeno prigodnom ideološkom infrastrukturom i scenografijom) i iniciranja alternativnog zamrznutog konflikta (Srbija vs. evroatlantska zajednica). Dekor je spreman: spomenik “Ruskom konzulu”, slike Vladimira Putina i lamenti o večnom prijateljstvo izmedju Srbije i Rusije.

U Novom Sadu, 10. novembar 2007.

Ako bi pokušali da model poliarhije Roberta Dala projektujemo na srbijanski slučaj nesavršene demokratije, on bi u preseku dve ose (legalizam vs. fundamentalna pitanja očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta) rezultirao institucionaliziranom arbitrarnošću političkih elita čiji akti sistematskog destruiranja neizbežno vode diskreditovanju i jedne od temeljnih demokratskih institucija: institucije izbora. Kosovo kao državni razlog je po ko zna koji put izlika za (najavljeno) nepoštovanje Ustavnim zakonom definisanih rokova za raspisivanje izbora. Rezultanta ukrštenih osa jeste stvarnost institucionaliziranog vlastohleplja oličena kroz 3-2-1 formulu podele partijskih sinekura. Institucionalizirano vlastohleplje je uvertira ustanovljenju praksi vladavine ne najboljih i/ili stručnih, već odanih i lojalnih i negiranju pretpostavki ustavnog liberalizma: mnoštvo je naznaka koje srbijansku nesavršenu demokratiju vode ka vladavini najgorih (kakistokracija).

Ako je politika “najznačajnija medju svim praktičnim naukama ukoliko ima u vidu konačno i savršeno dobro u ljudskim odnosima” (Aristotel) i ukoliko demokratija počiva na snazi i nezavisnosti institucija koje štite temeljne vrednosti slobode i opšteg dobra, srbijanska kakistokracija u sedmoj godini tranzicije ne pledira promovisanju načela javnog dobra i građanskih vrlina, niti afirmaciji vrednosti prava na izbor, već vodi urušavanju i sistematskom derogiranju demokratskih institucija. Vladavina zakona, ravnoteža i uzajamna kontrola nosilaca vlasti su neophodne pretpostavke liberalno demokratskog okvira koji možda ne daje uvek najbolje rezultate, ali još uvek štiti od vladavine najgorih. Mnoštvo nerasvetljenih afera, normalizacija i legalizacija koruptivnih mehanizama, kultura svireposti, poništavanje elementarnog dostojanstva građana.. su samo simptomi manjkavosti institucionalne političke infrastrukture.

Može li se stvarnost suspendovati iščekujući “dan D” i etablirati praksa kršenja zakonskih odredbi kao novo-usvojeni standard legaliteta? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti elita čijom samovoljom se suspenduje funkcionisanje demokratskih institucija, indirektno i samog Ustava u koji smo “neizbrisivim slovima” upisali “da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji”? Da li će se postaviti pitanje političke odgovornosti nadležnih za pripremu četiri zakona koji su preduslov za raspisivanje lokalnih i pokrajinskih izbora? Samo jedan od nacrta tih zakona je završen (Nacrt zakona o teritorijalnoj organizaciji) dok je kompletiranje nacrta zakona o glavnom gradu, lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima blokirano nespremnošću stranaka vladajuće koalicije da se usaglase o sistemu izbora na lokalu.

Odgovornost i otvorenost su važne komponente demokratije: politička zajednica koja neguje odgovornost zahteva odgovornu vladu i podrazumeva otvorenost za razumevanje opštih, parcijalnih i pojedinačnih interesa. Institucionalizirana samovolja političkih elita namesto jačanja procesa konsolidacije institucija stanje nedovršene državnosti zloupotrebljava i dodatno podstiče obesmišljavanje procesa artikulacije legitimnih zahteva građana:

- Narodna Skupština, vrhovna zakonodavna instanca, je ispražnjeni locus moći: dnevno diskreditovana nekompetentnošću, prostaklukom i govorom mržnje kao usvojenim standardima komunikacije. Pod svetlošću kamera Javnog servisa pretvorena u predizbornu pozornicu.

- Izostanak javne rasprave i netransparentost procedura prilikom usvajanja ključnih zakonskih akata otvara brojne dileme, a jedna je svakako i: da li umesto institucionalnih postoje i vaninstitucionalni mehanizmi odlučivanja? Utisak je da prisustvujemo nadmetanju legalnih i privatizovanih centara moći. Nejasno je da li su legalne institucije i sloboda i dostojanstvo građana zavisne varijable ili je na delu tek simulacija medjuzavisnosti različitih dimenzija demokratskih procesa.

- Ključne institucije izvršne, zakonodavne i sudske vlasti su uzurpirane: partijske elite koriste državnu infrastrukturu za promociju parcijalnih interesa. Pravedna distribucija i promocija interesa građana Srbije, efikasno odlučivanje o vitalnim interesima zajednice nisu na agendi partitokratskih vrhuški. Interesni pačvork je obogaćen spregom uticaja ekonomskih, kulturnih, duhovnih… elita. Kategorije demokratske, građanske kontrole rada institucija (nepoštovanje Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja) su tek u povoju.

- Još samo stručnjaci za ustavno pravo nemoćno pokreću pitanje rada Ustavnog suda (kašnjenje u izboru sudija i proceduralno nepripremljeni odlazak u penziju predsednika Ustavnog suda): političke elite ignorišu važnost utemeljenja pravosudnih instanci; nejasnoće oko tumačenja odredbi Ustavnog zakona i rokova za raspisivanje izbora trude se, samoinicijativno da razjasne pravni stručnjaci. Nebezbednost sudova i sudija, pretnje kojima su izloženi, ostavka predsedavajućeg sudije u procesu za ubistvo premijera Zorana Djinđića, dodatno otežavaju procese izgradnje i jačanja institucija u Srbiji.

Demokratija je javna vrlina koja se temelji na poverenju građana u institucije. Demokratski legitimitet (zahteva poverenje i angažman) i demokratski deficit (uz sistematsko obesmišljavanje važnosti građanskog učešća) predstavljaju sistem spojenih sudova: samo jačanjem važnosti institucija može se premostiti jaz izmedju apatije i averzije kao rezultante institucionalizirane samovolje elita.

Novi Sad, 17. oktobar 2007.

U političkom intermecu od odbijanja Sporazuma o prijateljstvu izmedju Kosova i Srbije do Njujorške deklaracije, srbijanske elite intenzivno kreiraju pretpostavke suspendovane stvarnosti: spremnost da se licitira Ustavnim zakonom definisanim rokovima za raspisivanje izbora (dok se pitanje svih pitanja: status Kosova, ne reši); spremnost da se uspore (i u konačnici prekinu) procesi evroatlantskih integracija iznalaženjem »pune mere saradnje sa NATO«, te na koncu spremnost da se falsifikovanjem i nametanjem lažnih dilema: Kosovo ili NATO-država (“poluga globalne ideološke manipulacije kojom se razaraju suvereniteti nacionalnih država”), zaustave procesi političke emancipacije i demokratske konsolidacije Srbije.

Srbijanska suspendovana stvarnost je paradigma procesa „modernizacije bez modernosti“ u kojoj, ne razborita artikulacija interesa građana, već patriotski „Marševi za jedinstvo Srbije“ i najavljene intervencije Garde cara Lazara u slučaju „jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova“ definišu Srbiju kao relevantnog subjekta na medjunarodnoj političkoj sceni. No, povratak u modernu istoriju metodologijom „Bogom blagoslovene pravedne sile“ legitimiše forum savetnika i analitičara, kao jedino validnu supra-političku arenu iz koje se sinhronizovano imenuju potencijalni neprijatelji, razvija neokosovska ideologija i šalju pseudo-patriotske poruke koje imaju za cilj nametanje lažnih dilema i diskreditovanje srbijanskog evroatlantskog hodograma. Domoljubna blokada ne dozvoljava da se na polu-fabrikovane tvrdnje, a glede uslova pristupanja NATO, iznesu racionalni odgovori:

1. stari koncept bezbednosti (priprema za odbranu od spoljnog neprijatelja) u novoj konfiguraciji moći i upravljanja krizama biva zamenjen novim konceptom ljudske bezbednosti koji u focus stavlja potrebe i interese građanina. Živimo epohu medjuzavisnosti i saradnje tražeći globalne odgovore na globalne pretnje.

2. NATO struktura uz vojno-bezbednosne komponente snažno naglašava važnost pokretanja političkog dijaloga partnerskih država članica i podržava projekte koji se bave pitanjima ekološke, sajber ili energetske bezbednosti. Projekti ekoloških apspekata upravljanja Prespanskim jezerom, uništavanja toksičnog raketnog goriva u Azerbejdžanu, proučavanja psiholoških aspekata terorizma.. donose benefite i naučnim institucijama i gradjanima.

3. NATO je garant kolektivne bezbednosti i širenje alijanse na istok je povećalo prostor slobode i sigurnosti. NATO nema nadnacionalnu vlast i sve odluke se donose konsenzusom. Više od 60 država u svetu je uključeno u različite programe partnerstva sa NATO.

4. politički kriteriji priključenja NATO su kompatibilni sa kriterijima pridruživanja EU. Institucionalne reforme su pitanje strateške odluke i političkog konsenzusa glede prihvatanja stubova politika evroatlantske zajednice i temeljno pitanje jačanja procesa demokratske konsolidacije.

5. uskladjenost političkog, ekonomskog i bezbednosnog okruženja i standarda je pretpostavka predvidljivosti i izvesnosti: prostor budućih investicija je stabilan i kompatibilan sa najmanje 49 država (članice NATO i PzM). Kompatibilnost sa NATO strukturama znači i prenos vojne tehnologije i znanja, standardizaciju prema zapadnim normama, odgovornost za kreiranje evropskog bezbednosnog sistema.

6. reforme vojske su znatno jeftinije od neracionalnog održavanja velikog broja ljudstva i zastarelih vojnih tehnologija: racionalnija je preraspodela vojnog budžeta budući da se menja struktura troškova: očekivana izdvajanja iz bruto društvenog proizvoda za potrebe članstva u NATO se projektuju na oko 2 posto. Kolektivna odbrana je uvek jeftinija od individualne. Finansijsko upravljanje zajedničkim budžetima koje vodi NATO vrši se kroz posebne civilne, vojne i infrastrukturne budžete, a na osnovu dogovorene formule podele troškova.

7. u članstvu NATO nisu sledeće članice EU: Austrija, Kipar, Irska, Švedska, Finska i Malta. Na Kosovu u sastavu KFOR, i pored činjenice da nisu članice NATO, su stacionirane švedske, austrijske, irske i finske trupe. Trupe Švajcarske koja nije članica ni EU ni NATO, su takodje u sastavu KFOR. To je činjenica koja govori sa jedne strane o potrebi Vlada ovih zemalja da reaguju i podele teret odgovornosti u upravljanju krizama, a sa druge o kompatibilnosti vojnih struktura ovih zemalja sa NATO strukturama. Od oko 17.000 vojnika u sastavu KFOR američkih je oko 1.300.

8. „imali smo previše žrtava u tolikim ratovima koje je Srbija vodila, da bi sada, kroz pristupanje NATO, sejali nove žrtve zarad tudjih interesa i na drugim kontinentima“. Osim u odbrani teritorija Saveza (Evropa, Severna Amerika) Srbija nema obavezu da učestvuje u drugim operacijama: Parlament donosi odluku o učešću trupa u operacijama na drugim prostorima.

Srbijanske elite suspenduju stvarnost nemoćne da reše ključna pitanja demokratske konsolidacije: pitanja temeljnih institucionalnih reformi koje su pretpostavka evroatlantskih integracija. Vojnim rezervistima koji štrajkuju glađu i građanima koji žive svakodnevnicu premreženu strahom, nesigurnošću i neizvesnišću nudi se politika vojne neutralnosti. I demonstrativnog napuštanja medjunarodnih skupova na kojima delegacija Kosova nastupa kao legalni subjekt. Nude nam se beg i neutralnost kao odgovor na pitanje odgovornosti za vlastitu budućnost.

U Novom Sadu, 29. septembar 2007.

Simboličko izostavljanje akronima: NATO u pristupnom izlaganju Vojislava Koštunice po formiranju Vlade (uz apostorfiranje pet strateških oblasti rada) je pokrenulo brojne dileme i nedoumice glede spoljnopolitičke orijentacije Srbije, a koje su saradnici premijera već u prvih sto dana rada Vlade, razrešili. Simboličkim odsustvom i gradiranjem apostrofiranih i neapostrofiranih ciljeva rada se pripremio prostor konstruisanju indexa novih mernih jedinica patriotizma čitljivih kroz pretnje i diskvalifikacije politike SAD i NATO u procesu pregovora o statusu Kosova.

Index patriotizma najbližih saradnika premijera gradira od simboličkog negiranja značaja saradnje Srbije i NATO, do eksplicitnih pretnji da će, ukoliko “SAD priznaju prvu NATO državu” Skupština Srbije doneti odluku da “naša zemlja ne može biti član NATO”. Metaforičke srpsko-američke kosovske bitke su već najavljene, a sinhronizovanim istupima saradnika V. Koštunice Beograd se na geopolitičkim marginama pozicionira izmedju Bondstila i Brisela. U kontekstu ovakvih iskaza simbolička NATO praznina pristupnog govora V. Koštunice se jasno dešifruje: zemlji koja identitetski konstrukt gradi tek prodajom ratnih ruševina, sukobi sa SAD i NATO (za sada metaforički) su nužni da bi se iluzija nacionalne kvazi-suverenosti po svaku cenu očuvala. Gradirajući index uvreda i diskvalifikacija spram NATO koji nosi genius loci tudjeg sveta, rastu upravo proporcionalno pseudo-moć i mudrost nemoćnih koje se neguju recikliranjem patnje i moralne superiornosti Srbije kao večne žrtve.

Suprotstavljajući ideji globalnog partnerstva i međuzavisnosti iluziju lažne suverenosti i samodovoljnosti stavovi DSS čelnika su podržani od strane srbijanskih elita (eksplicite izrekom ili implicite, šutnjom i nereagovanjem) koje projektujući vlastite etno-nacionalističke traume fabrikuju stvarnost izmišljajući prostor za NATO državu. Sklonost ka istorijskim eksperimentima projektuju na fantomsku NATO državu uvodeći nerealne političke formule i prenebregavajući činjenicu da NATO nije organska, već politička struktura 26 država. I da je Srbija članica programa NATO Partnerstvo za mir (PzM). I da je Vlada Srbije (čiji ministri defamiraju aktivnosti medjunarodne zajednice na Kosovu) jednoglasno usvojila Prezentacioni dokument kojim se definišu aktivnosti u kojima će Srbija učestvovati u ovom programu NATO. I da se očekuje da će Srbija sa NATO potpisati Sporazum o bezbednosti informacija koji je važan ne samo zato što će prvi put u istoriji Srbija imati vojno-diplomatsko predstavništvo u sedištu NATO, već će stvoriti uslove i za viši nivo razmene informacija sa NATO koji je jedini garant bezbednosti na Kosovu. Očito je da su kvalifikacije da NATO pravi marionetsku, kriminogenu, mafijašku, satelitsku, vojnu…državu neophodne da bi se legitimisao srbijanski politički univerzum u kojem Bondstil kao glavni grad NATO države proizvodi višak značenja neophodan srbijanskim elitama da bi nastavile da izvode istorijske eksperimente nad građanima Srbije.

Zašto su u ovom istorijskom eksperimentu srbijanskim elitama potrebni SAD i NATO kao neprijatelji? NATO je metafora preispitivanja kvazisuverenosti i spremnosti da se iz partikularnog i hermetičkog udje u prostor subnacionalne sigurnosti, koji ne predstavlja samo vojnu strukturu već uključuje dimenzije političke, ekonomske, socijalne i ekološke bezbednosti. Agenda globalne bezbednosti je izmenjena. Realnost globalnih pretnji znači opasnost od globalnog terorizma, širenja oružja za masovno uništenje, energetskih problema, globalnog zagrevanja… Globalni bezbednosni izazovi zahtevaju zajedničke odgovore. Globalno partnerstvo je nužnost.

Pretpostavka globalnog partnerstva je spremnost da se nadraste ekskluzivizam važnosti malih naroda i umišljeni mesijanizam i promovišu politike koje znače raskid sa duhom palanke i antizapadnjaštvom. Pitanje je da li se srbijanske elite plaše onih 32 odsto gradjana Srbije koji (istraživanje Media Galup, februar 2007. godine) podržavaju ulazak Srbije u NATO? Da li se plaše otvorenosti, profesionalne kompetentnosti i prevazilaženja granica, a NATO je upravo metafora pomerenih granica? Da li se plaše stvarnosti koja se neće iscrpljivati kroz očajničku potragu za prijateljima (istorijskim i tradicionalnim) i neprijateljima. Zarobljeni u mentalnoj matrici prijatelj-neprijatelj, podrazumevajući da će “Vlada Srbije pronaći način da odgovori na nasrtaje na suverenitet i teritorijalni integritet” akviziteri naše nasreće ne mogu da prihvate stvarnost globalnog partnerstva i NATO definišu kao partnera. NATO kao partner je prvi korak u nadilaženju simboličkih granica.

Utisak je da Srbija ne razume globalnu agendu bezbednosnih problema i novouspostavljenu konfiguraciju moći. Sa jedne strane ministar spoljnih poslova Srbije u Briselu predstavlja Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u PzM, a sa druge, stranka premijera Srbije »zahteva od NATO da poštuje nepromenljivost medjunarodno priznatih granica Srbije«. Ambivalentnost i simboličke praznine u istupima predstavnika Vlade su još jedan dokaz da je poziv Srbiji da se uključi u PzM i otvaranje evroatlantske perspektive rezultat strateške odluke evroatlantske zajednice: da je uz očit deficit demokratskih kapaciteta Srbija nemoćna da se samostalno, bez spoljne podrške uključi u evroatlantske integracione procese. Uključivanjem u program PzM, i u budućnosti NATO, Srbija dobija šansu da preuzme i demonstrira odgovornost za unapredjenje stabilnosti i bezbednosti regiona. I da jasno definiše vlastiti bezbednosni identitet.

Novi Sad, 03. septembar 2007.

Da li će Srbija 28. juna 2014. godine simbolički okončati skraćeni i uzaludno potrošeni 20. vek i u registar kolektivnog pamćenja upisati novi praznik, Vidovdansko pridruženje EU kako najavljuje potpredsednik Vlade Republike Srbije, ili ćemo tog 28. juna 2014. godine obeležiti 25-godišnjicu gazimestanskog Vidovdana nostalgično zazivajući sećanja na stvarne i metaforične bitke koje smo vodili protiv celog sveta, a sa neugaslom nadom da ratne avanture nisu okončane i da ćemo se još nauživati čari imperijalnih užitaka s verom u večni politički eldorado svih srbijanskih elita: s verom u Rusiju.

Obogaćen, shodno potrebama istorijskog trenutka, prigodnim evroatlantskim konotacijama Vidovdan olakšava političkim i duhovnim elitama da kompleksnost političkih procesa pridruživanja Srbije evroatlantskim strukturama svedu na svojevrsnu »summa orthodoxiae«. Duhovno obzorje kroz koje se procenjuju i banalizuju procesi, politike i vrednosti »tuđih bogova i kultura« dodatno otežava i problematizuje političku orjentaciju Srbije reciklirajući parohijalno-izolacionistički model, antizapadnjaštvo i antimodernizam i u svetlu definisanja statusa Kosova, u prvi plan ističu vekovne veze sa napaćenom »matuškom Rusijom«. Ne obazirući se na činjenicu da 69,3 posto građana perspektivu vidi u EU, elite neguju mitsku sliku i sve nade polažu u Rusiju, služe se molebstvija Putinu i zaziva božji blagoslov za njega. Elite usprkos stvarnosti, promovišu kao odgovor većinskom raspoloženju građana banalizovano, od smisla ispražnjeno rusofilstvo. Ideološki eros Vladimira Putina biva inaugurisan kao jedina politička platforma a zajednički nastup kao jedina politička strategija Vlade Republike Srbije u pregovorima o Kosovu, akcentujući da »zajednička politika Srbije i Rusije i prijateljstvo dva naroda nisu usmereni ni protiv koga, već imaju za cilj poštovanje medjunarodnog prava i očuvanje trajnog mira i stabilnosti u celom regionu«.

Negujući mit o nepostojećoj Rusiji koja je pandan »pokvarenom Zapadu« (koji ugrožava nepatvorene lepote i iskonske vrednosti Srbije) srbijanske elite plasiraju »institucionaliziranu laž« o zemlji koja je civilizacijska paradigma pravoslavlja, iskrenosti, prostodušnosti i jednostavnosti. Oslonom na Rusiju odolećemo zavodljivim zapadnim iluzijama, jer Zapad nije ništa drugo do »tržište obrazovanih robova koji treba našu pamet, naše obrazovanje, naš dar i našu svežu krv«. Plasiranje anahronih i uvredljivo banalnih stereotipa je u interesu kako političkih i duhovnih, tako i srbijanskih ekonomskih elita koje nemaju interes da se procesi privatizacije i tržišne transakcije odvijaju u okviru jedinstvenog pravnog okvira, a koji podrazumeva transparentnost i odsustvo favorizovanja politički podobnih i poželjnih investitora. Favorizovanjem modela pravoslavno-ekonomskog patriotizma i poželjnih investitora koncept tržišne privrede u Srbiji se dodatno urušava i kompromituje.

Rusija ne figurira više kao ideološki stožer (uloga neophodna da bi se otvorilo, u Srbiji priželjkivano, poglavlje novog hladnog rata) niti postoji ideološki sukob izmedju SAD i Rusije. Procesi transformacije centralizovane ekonomije neumitno teku i više od 75 posto ruskih ekonomskih potencijala je u privatnom vlasništvu. Ekonomsku snagu Rusije ne prati ideološka infrastruktura a mogućnosti obnavljanja urušenog političkog kredibiliteta su ozbiljno ugrožene evidentno anti-demokratskim procesima i aktima ugrožavanja ljudskih prava (kontraverze koje su pratile ubistvo novinarke Ane Politikovskaje, odluka da se novinarka koja je pisala o stanju psihijatrijskih ustanova smesti na psihijatrijsku kliniku, predlog zakona koji definiciju ekstremizma proširuje i na javne diskusije o istom). Rusija razvija strateško partnerstvo sa NATO (2007. godine se obeležava desetogodišnjica Saveta Rusija – NATO) i EU jer, po rečima predsednika V. Putina »Rusija izgradjujući suverenu demokratsku državu deli temeljne vrednosti i principe velike većine Evropljana«.

Od 2000. godine u Srbiju ušlo oko 287 miliona evra ruskog kapitala (kroz privatizaciju i novčane doznake). Procene govore da je u regionu najviše ruskog kapitala uloženo u Crnu Goru, preko 2 milijarde evra. Pozivajući SAD na »punu uzdržanost i nepristrasnost u procesu rešavanja budućeg uredjenja KiM« Vlada Republike Srbije istovremeno rusku podršku plaća spremnošću da favorizuje ruski kapital u procesima privatizacije velikih kompanija. Prenebregava se činjenica da Kosovo nije bilateralno pitanje Srbije i Rusije, već medjunarodni problem čije rešavanje zahteva angažman svih subjekata medjunarodne zajednice. Milozvučne zavetne sintagme da je Kosovo naš posed čije tapije nosimo »u kolanju našeg krvotoka« za 71 odsto gradjana znače da bi se izjasnili za pristupanje EU i kada bi Brisel priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Građani Srbije u ogromnoj većini ne vide budućnost Srbije u savezu sa Rusijom i Belorusijom usprkos postojanju ratifikovane Deklaracije. Ohrabrujuće je da decenijska izolovanost i napori elita da promovišu Srbiju bez svojstava koja očajnički treba Rusiju kao rezervni politički eldorado za optuženike sa raznih poternica, nije građane Srbije stavila pred izbor: panslovenske ili evroatlantske integracije. Evroatlantske integracije nemaju alternativu. I po prvi puta u istoriji Ljubljana, Zagreb, Beograd, Sarajevo, Podgorica, Skoplje i Priština gledaju u istom pravcu. Put Brisela. I ako Vlada po priznanju nezavisnosti Kosova prekine odnose sa drugim zemljama cenu će platiti samo građani Srbije. Čekajući Vidovdan 2014. godine.

U Novom Sadu, 11. avgust 2007.

Stav poslanika Balinta Pastora da Savez vojvodjanskih Mađara neće podržati predlog (četvrte po redu: do sada usvojene Rezolucije: 26. mart 2004., kojom se Vlada Republike Srbije obavezuje da izradi program za rešavanje problema na KiM; 21. novembar 2005. Arandjelovdanska rezolucija o mandatu za političke razgovore o budućem statusu KiM; te 14. februar 2007.) Rezolucije o Kosovu i Metohiji budući da sadrži “jezik neprimeren savremenoj diplomatiji i nejasna rešenja koja mogu biti opasna” potvrđuje da Srbija vlastitu istrgnutost iz realnog evropskog konteksta pokušava još jednom nadomestiti nemuštom odbranom geografije, a jezičkim konstrukcijama koje nisu ništa drugo do simboličko nasilje nad stvarnošću. Razumevanje konteksta realnog je lapidarno iskazao premijer V. Koštunica po usvajanju, treće po redu Rezolucije stavom da “nama danas ne treba govoriti o osećaju za realnost. Za Srbiju je najopštija realnost na kojoj počiva stvarni svet oko nas ta, da je KiM sastavni deo njene teritorije”.

Srbijanske elite koje se od realnosti nedefinisane teritorijalnosti brane eksplicitnim pretnjama i mitopoetičkim frazama (a očajničkim usvajanjem novih Rezolucija) očito ne razumeju da neprimerenim jezičkim konstruktima samo iscrtavaju granice autarhične zajednice koja ne korespondira sa realnošću. Posebno, ne korepsondira sa agendom problema koje kao prioritetne definiše medjunarodna zajednica: problemi globalne bezbednosti i terorizma, energetski i problemi globalnog zagrevanja, imigranti…Neprimerenim jezikom Rezolucijâ srbijanske elite fabrikuju vlastitu stvarnost, podstičući iznova napetost koja rezultira konstantnim potiranjem potreba i interesa gradjana Kosova. Kako Albanaca, tako i Srba.

Jezik kojim su pisane Rezolucije (u dubljim slojevima se iščitava paranoja: strah i/ili prezir) nameće dilemu: da li je Srbija paradigma ne/mogućnosti primene evropskih standarda institucionaliziranog življenja i u kojoj meri je prisutna svest da jezički konstrukti i na simboličkoj i na praktičnoj ravni odslikavaju kapacitet razumevanja političko-ekonomskog konteksta i odnosâ moći: kapacitet razumevanja realnosti?

Jezički konstrukti i političke poruke Rezolucijâ se temelje na bazičnom nerazumevanju činjenice da decidno odbacivanje dijalogičnosti i reciprociteta znači potiranje deklarativno iskazane spremnosti za pridruživanje zajednici evropskih država. Dijalog i tolerancija su pretpostavke političke, ekonomske, kulturne integracije zajednice evropskih naroda. Mitopolitičke strukture koje prethode jeziku, danas nisu model komunikacije i uključivanja, već pre (samo)isključivanja iz javnog prostora komunikacije i saradnje. Jezik koji ne razume međunarodna zajednica priziva vlastitu izglobljenost iz istorije i evropskih tokova, budući da komuniciramo jezičke (i političke) sadržaje koji ne pretpostavljaju odgovornost prema Drugom i koji nose elementarno nerazumevanje činjenice, da je osnova naše slobode - iskustvo Drugog. Albanci kao srbijansko Drugo, postaju simptom zajednice koja ustanovljava poduhvat vraćanja (“iskonske teritorije”) kao vrhovni patriotski zadatak. Nemoć dekontekstualizacije koja Srbiju virtualno i usprkos realnosti, definiše kao Omfalos (pupak sveta) na svetom Ovde i Sada, očituje se kroz marginalizaciju dehumanizovanog i prezrenog Tamo. Tamo gde Albanci kao srbijanski alter ego obitavaju u sferi egzotično mračnog, nerazumljivog i stranog. U sferi estetizovanog fašizma. Jezičkim konstrukcijama kojima se prihvatanje realnosti nezavisnog Kosova proglašava “nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim” Srbija još jednom pravi oštar otklon od evropskih emancipatorskih tradicija fabrikujući sopstvenu realnost. Realnost Rezolucijâ.

Jezički konstrukti Rezolucijâ su lingvistička legitimacija počinjenih zločina. U evropski registar Srbija upisuje topografiju zločina, a realnosti i zločinima počinjenim na Kosovu usprkos, poništavaju se i stavovi sadržani u Rezoluciji o pridruživanju EU kojim se Srbija obavezuje da će na tragu ispunjenja svih međunarodnih obaveza da »privede pravdi sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u periodu od 1991. do 2000. godine«. Višeznačnost i relativizacija su podrazumevani: ono što je nedopustivo manjinama u Srbiji (u Vojvodini i Sandžaku), je prirodno kao pretnju uputiti medjunarodnoj zajednici, a tiče se prava Republike Srpske da se priključi matici. Na korak od lingvističke legitimacije zločina je istorijska neumitnost definisanja Srbije kao zajednice usamljenih a Istoku okrenutih branilaca, sa predzidja hrišćanstva.

Kako do »evropske lične karte«: Evropa je paradigma mnogostrukosti, paradigma potrage za modusima prevladavanja napetosti koje proizvode interakcije brojnih etničkih, političkih, verskih, kulturnih, jezičkih aktera. Usvajanjem Rezolucijâ o KiM srbijanske elite su svesno odbacile napor ka raščaravanju Srbije, a potvrdile privrženost ekskluzivističkoj mentalnoj matrici čuvajući očajnički distancu tutora spram kosovskih Albanaca. U perspektivi beogradskih elita nisu samo Albanci sa Kosova nevidljivi i prezreni. I fizički i simbolički. Nevidljivi i prezreni su i Srbi sa Kosova. Njima se kao panaceja nudi nacionalizam (ali, dobri) i obožavanje idola tribus. Srbijanski iskustveni registar teško prepoznaje i još teže prihvata stvarnost: idoli plemena i mitopoetika su realnost Rezolucijâ koje srbijanske elite pozicionirajući se pred predstojeće izbore, upućuju domaćem biračkom telu. Međunarodna zajednica razume i prihvata korpus regula koje objedinjuju temeljna prava čoveka i građanina, slobodu i demokratiju. Regula koje prepoznaju pravo na različitost i uvažavanje Drugog. Koje dozvoljavaju preformulaciju prosvetiteljskog Cogito, ergo sum u Mislim, dakle mislim Drugog. I koje na koncu, otvaraju prostor izgradnje evropskog identiteta.

U Novom Sadu, 23. jula 2007.

Parafraza tvrdnje Klintona Rositera da »nema Amerike bez demokratije, nema demokratije bez politike i nema politike bez partija« profilitrirana kroz srbijanski socio-politički kontekst nameće najmanje dva pitanja: u kojoj je meri naša politička stvarnost »institucionalizirana neizvesnost« (polazeći od minimalnog razumevanja demokratije) i drugo, pitanje kapaciteta političkih stranaka da usklade »javne strasti i interese« i artikulišu interese građana, ili zaoštrenije, u kojoj meri stranke doprinose procesima »kvarenja demokratije«?

Izveštaj Freedom House “Nacije u tranziciji 2007” koji prati procese konsolidovanja i poštovanja demokratskih standarda u 29 država srednje Evrope i srednje Azije (analizom sedam oblasti: izborni procesi, civilno društvo, nezavisni mediji, vladavina prava i lokalna samouprava, nezavisnost sudstva i korupcija, 2006.), ocenjuje da se poštovanje demokratskih standarda u Srbiji popravilo u odnosu na prethodnu godinu. Ocenom 3.68 Srbija zadovoljava kriterije manjkave, polu-konsolidovane demokratije, a najznačajniji napredak je ostvaren u oblasti civilnog društva.

Brojne manjkavosti a tiču se sposobnosti sistema da funkcioniše shodno pravilima koja podrazumevaju transparentnu i jaku institucionalnu infrastrukturu se očituju kroz fenomen sve češće imenovan fenomenom zarobljene države. Srbijanska država, zarobljena i zagušena mrežom interesa političkih i ekonomskih elita nema snage da tranzicione procese zaokruži i ostaje paradigmom pojave, u literaturi poznate kao održavanje ravnoteže (ekvilibrijum) parcijalnih reformi. Parcijalnost reformi ugrožava konsolidaciju demokratskih procesa, otežava i usporava izgradnju institucija i poništava odgovornost građana za očuvanje temeljnih vrednosti demokratije uvodeći umesto kategorije kritičke javnosti, kategoriju ćutljive i apatične većine.

Najmanji zajednički sadržilac interesa i političkog angažmana je građanin, a esencija društvenog i egzistencijalnog samopotvrdjivanja je građanska hrabrost. Partitokratski srbijanski simbolički matrix ideale dobrote, istine i pravde (ideale antičkog bavljenja politikom) diskredituje do te mere da ih izvrgava ruglu i podsmehu, te smešta u ropotarnicu neupotrebljivih i zastarelih pojmova. Paradoksalno, usprkos »puzajuće partitokratske diktature« koja guši i poništava sve napore partijama nepripadajućih gradjana da kreiraju društvene sadržaje a izvan partijski zadatih koordinata; koja poništava slobodu i dostojanstvo kompetentnih a partijama nepripadajućih, političke stranke u Srbiji su u procesu vlastitog dokidanja. Procese »kvarenja demokratije« možemo detektovati i analizom prepoznatljivih obrazaca partijskog delovanja:

1. partije diskredituju važnost promovisanja vrlina slobodnog i dostojanstvenog građanina kao i akte demonstriranja građanske hrabrosti: poželjnim se promovišu vrline odanih podanika

2. partije (posebno sa predznakom demokratske) diskredituju značaj građanskog angažmana: podstiču se apatija i izborna apstinencija porukom da je promena nemoguća i da dogovor partijskih vrhuški (re)definiše izbornu volju građana

3. unutarstranačka struktura je nedemokratska, autoritarna i temelji se po definiciji na idolopokloničkom odnosu prema lideru. Emanirajući i praktikujući nedemokratičnost i autoritarnost, partije teško da mogu biti nosioci procesa demokratske konsolidacije

4. zloupotreba i deficit demokratskih procedura (kako unutar stranke, tako i u praktikovanju vlasti na svim nivoima) vodi u konačnom, razaranju demokratskih vrednosti i urušavanju institucionalnih, materijalnih i ljudskih kapaciteta

5. političke stranke u Srbiji sve manje artikulišu interese odredjenih socijalnih grupacija, ali se sve jasnije profilišu kao interesne grupe koje uzurpiraju javni prostor

6. institucije lokalne, pokrajinske i republičke vlasti i vršioci funkcija (po definiciji servis građana) postaju isključivo servis partijskih aktivista

7. proces donošenja odluka se pretvara u ritualno okupljanje partijskih klika i koterija; javne rasprave i građanska participacija su ili zaboravljeni relikt, ili efektan marketinški slogan

8. nepoštovanjem Zakona o finansiranju političkih stranaka se podstiče netransparentost finansiranja a partije postaju značajan generator korupcije: izveštaji koji se podnose su manjkavi i nekompletni

9. partije preuzimaju ulogu paralelnog Tražišta rada, zapošljavajući podobne, lojalne i najčešće nekompetentne ali zaslužne aktiviste fabrikujući nepotrebna radna mesta. Funkcionalizacija političkog angažmana, kao jedini mogući način rešavanja egzistencijalnih problema, je najveći poraz koji su građani Srbije doživeli ne/voljno postajući korumpiranim saučesnicima

10. formiranje neautentičnih ličnosti, podanika i poslušnika kao strategija rada sa članstvom se posebno očituje u činjenici da napredovanje u partijskoj hijerarhiji (a time i partijske apanaže u budućnosti) podrazumeva bliskost sa liderom (i lideru najodanijih). Članovi partija, posebno mladi se uvode u stvarnost (ne)dostupnih, krugova posvećenih u koje se ulazi samo po preporuci. Ljudski i profesionalni kvaliteti nisu preporuka

11. umrežene interesne grupe raznih partija podržavajući se međusobno, delegitimišu i diskredituju rad lokalnih, pokrajinskih i republičkih organa vlasti angažmanom nestručnih, politički neiskusnih, korumpiranih, šaljući poruku partijski neangažovanim da im nije mesto u Srbiji. Poruku partijskih interesnih grupa razume očito 70 posto mladih koji ne vide budućnost u ovoj zemlji.

I umesto epiloga: život u Srbiji, umesto »herojski činom, postaje rutinski posao organizacije«.

U Novom Sadu, 07. jula 2007.

Trinaest meseci po suspenziji nastavljeni su pregovori o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i EU. Iskustva drugih govore da faza pregovora o zaključivanju SSP traje u proseku šest do osam meseci. Ali akviziteri naše nesreće koji bi namesto Kancelarije za pridruživanje EU formirali Kancelariju za pridruživanje istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama, ne vide razlog da se pokrene pitanje odgovornosti zbog nepoštovanja temeljnih dokumenata kojim se kao dugoročne i prioritetne spoljnopolitičke strategije definišu priključenje EU (Rezolucija o pridruživanju EU, oktobar 2004.) i medjunarodnim bezbednosnim strukturama, a prvenstveno NATO (nacrt Strateškog pregleda odbrane, jun 2006.).

Pitanje odgovornosti akvizitera naše nesreće koji kontinuirano promovišu lažnu normalnost permanentnog vanrednog stanja uparenog sveprožimajućom bedom, te neminovnost novih srpsko-ameri